Треботин. Село.
Врх брда, што се диже из воде, одмах иза каменог друма, с десне стране, повише Липњака, изљомљен храстовима, украшен брестовима и одатле поглед. Попнеш се на липу, и док пчеле зује око ушију и мириси воде борбу са ваздухом у твојим плућима, погледаш... Пред тобом пукне поглед на камени друм, који кривуда у малој, рачвастој долини Треботинске реке, осваја бржуљке, сужава и проширује, после пљуска нетакнут бео и опран блиста... Даље, у бездану, у измаглици кривуда река, а преко ње беласа село. Треботин.
Рађајућим сунцем обасјано, окупано зеленилом, село. Куће мале, ниске, беле, трепере у душама људи, што зној и крв преточише у рад код богатијих што се кућама истичу. Надничење за ту малу колибу, оазу мира. Зар се морало? Морало се и мора. За врећу брашна цео дан у пољу, а изнад, Сунце без ветра. Куће ипак блистају, своје и неукаљане. Овако из даљине, све су исте, једнако вредне и чисте. У даљини, одмах иза реке, брежуљак израста тек иза зелиних врхова долине. На њему су људи и жене и деца и њиве и стока и гробови предака... Равно и велико, веће од брда и брежуљка, ухваћено у клопку затворене долине, поље на брежуљку. Плац. Све до Мачковца. И пут. Тврђи од државног друма, који кривуда поред Треботинске реке и хвали се лепотом и дужином, јер повезује Крушевац са варошицом испод Копаоника, Александровцом... Пут за Мачковац, све до Западне Мораве... Сеоски пут, пресечен ћупријом, дрвеном и трајном. Испод ње, угрожена песком, нападнута сунцем, узана трака воде, огледало неба.Чиста и топла, напуњена белим мравима деце и сенкама врба, савијеним под теретом година, заустављена браном лика тополиног, лењо кривуда између свеже засечених обала.
Село и живот. Тежак, али живот.
Сиђеш, спустиш се на траву и маховину, липу оставиш пчелама и сунцу, па пођеш између трулих пањева и печурки и оштрих шибљика леске и дрена. Лице се зацрвени од живота. Плућа бујају од свежине измешаних мириса и усковитланих осећања. Шта лепше од тога?
Живот? Па то је живот! А сад, шта? Рат! Позив, наредба за одлазак на зборно место, на вежбу - у рат!
Лежи на тавану, влажан од мисли и зноја. Сам. Побегао у космос тишине у зору. У рат! Проклета влада, гад Хитлер, не могу... Куд ће деца, жена? Шта с њима? Скапаће од глади. Шта ако умрем? Глава, нарасла као после смрти хиљаду пчела, уморна, посустала, тражи решење, а њега нема. Глава, наслоњена на нарамак сена, престаје да мисли. Сено мирише летом и доноси чари живота прошлог. Напољу, испод стреха, у поразу ноћи, снег и мраз склопили пакт против пролећа.
Април. Јабуке, шљиве, крушке... Процветале. Узалуд.
Он се надао, маштао, био убеђен. Узалуд! Бољи живот. Не може? Није му суђено.
Рат!
Борба! За кога. За краља, који ће побећи. Не! За земљу. За децу. Нема сврхе! Сила је Хитлер. Сила. Можда... Можда неће рат. Можда... Црвенило иза облака испуни празнину мисли, увуче се полако испод стрехе и отера таму у ћошкове.
