ПоезијаИН

U POEZIJI JE TO TAKO - stihovi te dirnu, il te ne dodirnu!

Oduvek je bilo pesnika koji su savršeno znali da se pesmom ne može promeniti svet, ali to sebi nikad nisu hteli da priznaju i svim svojim bićem su verovali da je to ipak moguće i ta vera i nada ih je u životu vodila i pokretala na velika pregnuća i stvaralaštvo... Violeta svakako spada u tu grupu odabranih pesnika koji žive za umetnost, pa otvoreno i kaže VIVA LA ARTE, u uvodnoj reči svoje knjge poezije *NEGDE U MOJOJ PESMI* !

Jer činjenica je da poezija u sebi ima snagu da one koji u nju veruju i prepuste se njenim čarima, ponese  i uznese u jedan bolji, sanjani svet, u kojem je i sam život onaj sanjani i samim tim prihvatljiv!

Ja lično, oduvek sam verovao da je neko pesnik ako napiše samo jednu pravu pesmu! A kada mi je Jelena predložila da pročitam neke od pesama Violete Aleksić i pripremim se za učešće u ovoj promociji, nasumice sam izabrao desetak pesama, iskopirao ih i prepustio se čari isčitavanja i isčekivanja koji će me vetar iz njih poneti. Večeras znam da je Violeta pesnik...

Jer u poeziji je to tako, stihovi il te dirnu, il te ne dodirnu!!! Što se mene tiče, priznajem, poezija Violete Salkice Aleksić, je prostrujala mojim venama i svrstala me u obožavace koji će rado iščitavati njene stihove i otvoriti vrata sajta PoezijaSCG, čiji sam ja vlasnik i urednik, za lepotu i sjaj koji iz Violetine poezije zrači.

U to ime želim da i sve Vas ponese lepota ovog trenutka i dubina koja zrači iz jednostavnih i jasnih stihova i da Violetu nagradite aplauzom da istraje na putu kojim je krenula, a to je put u srce umetnosti, što joj i ja najiskrenije želim! ŽIVELA UMETNOST!!!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto, to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
Eto, to sam ja!
 

© Rade Drainac


Љубодраг Обрадовић

ПОЕЗИЈА 

Поезија је опсена,
илузија...
У њој истине нема,
само снови
за живот неки нови,
нестварни,
лавиринт који
у нама сија... 

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба... 

Поезија је спас,
за све нас!
И за оне друге,
што само у стварности љубе,
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!

Поезија је ваздух,
који недостаје,
који сам живот даје...
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера
колором скрива,
сво зло у нама убија,
и цветни тепих
ка звездама открива... 

Поезија нам отвара очи
и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња... 

Поезија, ех, снови,
илузија, опсена...
Поезија, ех,
живот бољи, срећа...
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати
и све наде у јаву
стихом допрема...

© Љубодраг Обрадовић

Удружење фрулаша *Адам Милутиновић* из Крушевца

 

Овако је почело - Љубодраг Обрадовић говори

Вечерас у програму *ТРИ ПЕСНИКА - ТРИ ВОДИТЕЉА* мени као водитељу гост ће бити Ана Бербаков Анее..., млада крушевачка песникињина, која пише тако лепршаво, заносно и јасно и стиховима плени, у шта ће те се вечерас и уверити...

Наравно, ту су и моје колегинице из Културног центра Крушевац: Јелена Протић - уредница КЦК и Јелена Ђорђевић - организатор КЦК, које ће такође имати своје госте, па бих их одмах на почетку замолио да Вас поздраве и укратко представе и најаве своје госте.

Никола Стојановић

ЦРНО ВИНО


Спусте се низ жице, ко лупежи,
ти тонови што ми срце стежу,
сете ме на месец што се лови
у ту њену косу, ко у мрежу.

Ја испијам чашу црног вина
и у машти седам у кочију,
што ме води у своје дубине,
боје њених зелених очију. 

И још једну чашу искапићу,
па димњаци кад луле погасе,
отићи ћу крај њеног прозора,
срце тражи лека да се спасе. 

Као ружа пузавица ја ћу,
уз њен прозор да се свија љупко
и слушаћу како слатко дише
док се жеље скупљају у клупко.

А када ме хладна ноћ отрезни,
прснуће ми жеље у кристале,
поново ће луле са димњака
да свој дуван ујутру припале. 

Испијаћу опет црно вино,
потећиће током мојих вена,
распршиће моје пусте жеље,
све постаће само дим и пена.

© Никола Стојановић