У галерији Милића од Мачве *КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ*, 24.03.2009. године у 20.05 часова, у организацији Културног центра Крушевац поводом обелажавања 10 година од агресије НАТО пакта на Србију, одржана је промоција књиге *ЛЕТ ПАЛОГ АНЂЕЛА*, са фотодокументарном изложбом слика *РАСИНСКИ ОКРУГ У НАТО АГРЕСИЈИ* и приказом филма Радио телевизије Крушевац из дана агресије.
Љубодраг Обрадовић je у галерији Милића од Мачве "КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ", 24.03.2009. године у 20.05 часова на промоцији књиге "ЛЕТ ПАЛОГ АНЂЕЛА" изговорио:
Поштовани пријатељи, представници Града Крушевца, цркве, војске, полиције, политичких партија, синдиката, драги суграђани.
Част ми је да Вас поздравим у име Културног центра Крушевац и своје лично име и да Вам пренесем да ми је јако драго што смо данас овде у овом саставу и овом броју!
У животу понекад наиђу тешки тренуци, за које желимо да што пре нестану из нашег сећања, да их заувек заборавимо. Али неки догађаји обележе наше животе заувек, они су посебни и њих се морамо увек сећати - да се не би поновили.
Оружани напад на Србију, не њене духовне, културне и материјалне вредности, напад на људско достојанство и животе њених грађана, који се догодио на данашњи дан пре десет година, свакако је догађај којег се морамо сећати док смо живи. И више ... Нашим покoleњима морамо оставити писани траг, да и они не забораве неправду која се обрушила на Србију, на све нас!
Документарна изложба фотографија *РАСИНСКИ ОКРУГ У НАТО АГРЕСИЈИ* аутора Драгише Милошевића и филм РТК, које данас гледамо, као и књига *ПОХОД ПАЛОГ АНЂЕЛА * у издању Културног центра Крушевац, из које ћемо чути пркосне песме и прозу, наш је допринос идеји *ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ*!
Нападом на Србију непријетељи су хтели да нам униште све! ЖИВОТЕ, ДОСТОЈАНСТВО, МОСТОВЕ, ФАБРИКЕ, ИНФОРМАЦИЈУ, ИСТИНУ! Нису успели. Бројни грађани Сбије су их у томе спречили дајући за слободу оно најважније што су имали: ЖИВОТ.
У то име позивам Вас да свим невино пострадалима током периода НАТО бомбардовања: војницима, полицајцима, недужној деци и грађанима минутом ћутања одамо почаст. _1 минут _ .
НЕКА ИМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!
БРЕЗА
Бреза на ветру лелуја.
Пупољци жуде да се отворе.
Србију сад шиба олуја,
Србију хоће да покоре.
Пада мрак на сањано,
чемер душе обузима...
Србију, ко брезу, не дамо,
сила света нас не занима.
А свака бомба која падне,
на крвљу натопљено тло,
само је знак да ће да пропадне,
кад те тад, светски поредак нов.
© Љубодраг Обрадовић
09.04.1999. године
Љубиша Бата Ђидић
ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ
Нико у духовној Србији ни после десет година не може прихватити бомбе као средство људске комуникације. Поготово ако су падале на кровове наших домова у којима смо живели, на мостове којима смо као људи Андрићеве нације прелазили обале, на кровове болница у којима смо се лечили, на кровове зграда у којима смо радили.
Нико то не може прихватити ни у духовној Европи. Ни целом свету. То показује глобална истина без које не може живети истински људски род. Без обзира на природну тежњу победника да после мира савлада дух пораженог. Али то је у искуству историје немогуће.
Шта се променило после 10 година?
Филозофија силе- иста је. Сила Бога не моли.
Филозофија беде иста је - с њом се мора победити.
Да ли смо, без обзира на друга, анализирали себе и своје грехове у ”трећем светском рату против Србије”. Јесмо!
Везаних руку смо одлазили у Хаг, “само нама уже се претрже”. По правди и неправди. По Богу и људима. Да ли треба рећи да ни једно зло не бисмо били кадри да нисмо другим злом изазвани. Нажалост, то може рећи и она “друга страна”, јер нигде никад није било невиних ратова.
“Велики брат” који се покрива хуманизмом одмах га је економски наплатио, јер какав је то хуманизам ако није исплатив- тај милосрдни анђео не долази из оних простора одакле је Бели анђео.
Шта се догодило са душама оних који су у Крушевцу 1999. примали бомбе тог милосрдног анђела (зар стварно све није могло друкчије) на расинском мосту - оном старом, гвозденом и оном новом модерном, јасичком на западној, ђуниском на јужној, варваринском на Великој Морави или на трстеничком. На своје фабрике “14 октобар”, ”Трајал”, Топлану. На кућу Радована Радовановића, на зелене падине Расадника (зар стварно није могло другачије). У граду Медаље мира и Весника мира ОУН.
Где је данас духовно стање града у односу на 1999. Учесници овог поетског зборника старији су за десет година- нико није променио ниједан свој редак, нити је себе оповргао. Учесници млађи за десет година исто реагују на “унутрашње и спољашње” стање ствари. А променили смо се по годинама, по новој демократији, по томе како после десет година гледамо на свет - подељен на више светова и како он гледа на нас - подељен на више погледа.
Прошлост дуго траје, рекао је наш земљак Душан Матић. А историја је неумољива. Немилосрдна историја духа је неподмитљива. Она стиже кад тад.
Без обзира што је филозофија силе и даље иста.
Филозофија беде и даље иста. Али филозофија наде са неутаживом жеђи за победом људског, јесте онај тренутак којим се песнички Крушевац за завичајним пријатељима обратио десет година после. Макар да је говорио исто.
Љубиша Бата Ђидић
У публици је био и Владимир Тасић, председник општинског одбора СПС-а Крушевац
и Синиша Максимовић заменик председника скупштине града Крушевца
ЛЕТ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА НАД ГРАДОМ ПОД НИСКИМ КРОВОВИМА
Грађани Крушевца памте блиски сусрет са.,, Милосрдним Анђелом. Ниски кровови нашег града његов бришући лет, памте. И мостови, памте све. Бомбе су падале, иако смо се обраћали готово свим европским владама, Уједињеним Нацијама, да ступе у одбрану мира. У име разума зауставите безумље рата! Зуставите у име културне историје човечанства. А бомбе су падале... Апеле смо слали у име миротворног Крушевца, домаћина јубиларне Генералне скупштине међународне асоцијације градова Весника мира. Из града одликованог са два најзначајнија миротворна признања која додељују У.Н. градовима и народима, који имају своје истинске трагове за историју мира. Бомбе су ипак падале... Апеловали смо у име града, који близу четрдесет година ради на имплементацији принципа и циљева повеље УН и декларација Светске Организације и здружених европских држава. Иако смо бомбардовани, данас после десет година исто чинимо, као и 1990. године када смо заједно са Берлином и Антверпеном због оданости миру и сами постали град Весник Мира. У знак вере у идеале и у циљеве Повеље УН модерној градској четврти дали име Уједињене Нације. Рушевине у нашем граду, из тог времена, као неми сведоци оставили су нам у аманет да се према свим људима и народима опходимо културно пријатељски и с највишим стандардом поштовања према другим људима, другим заједницама, религијама.Ми нигде по свету нисмо водили освајачке ратове , а у нашем граду је 1389. српски народ положио завет да је спреман да брани мир само на својој земљи. Али, Нато бомбардери су на својим крилима донели смрт за наше цивиле, фабрике, мостове, ТВ станице, житна поља... Седамдесет осам дана рата је описано у књизи „Расински Округ у НАТО агресији, 24.март-9.јун 1999.“ Коју сам објавио заједно са Чедомиром Бурсаћем и Драгишом Милошевићем. У једну једину књигу је стала сва статистика, мапе, болне чињенице, објекти на удару агресора: Градска топлана, 14. октобар, јасички мост,бивољски мост, мост код Ђуниса, варварински, трстенички, приватне куће, Трајал корпорација... У истој ратној години Багдала објављује Пркосну књигу! За прилог историји Крушевца у том периоду, довољан је простор ове две књиге. За објашњавање „прелома наше душе“ потребан је простор много шири од света. Да упамти све.
Владимир Тасић
