МИСАО О ТЕБИ

На јелама овим,
зеленим ко гуја,
лик твој ловим.
Мислећи на тему
прохујалих олуја.

Промешам прошлост
и зрнца збиље,
па знојим се и бесним,
јер сам само мрав
на тромеђи речних струја.

Ја се знојим,
а борови певају,
славуји ноћ раздањују,
цвеће мирисом опија,
а песак се котрља
и цури пешчани сат.

Баш брига неког за мене,
моје прохтеве и моје жеље.
Баш брига збринуту
за незнанца
из комшилука маште.

Он је ту да ласка,
осмехе дели,
да се претвара, пати,
црвени, бледи,
од радости скаче,
због туђег смеха плаче.

Он је ту, јак као стена,
све мора издржати:
поноре пребродити,
језера прескочити…

Он све то мора
да би на дну смелих очију
делић сете открио.

Да би у срцу хладном
откуцај топао
за себе наслутио.
Он мора…
Ја то морам…

На јелама зеленим
бледи јава.
Да, ти си смеђа,
а мене, сад,
 занима плава.

А ипак...

Ноћи, месечина...
Снови у трави...
Само снови...
Ох, како је горка
и сурова то истина:
и тебе сад привлаче
младићи нови.

Не можеш другачије-
тело прохтеве ваља.
Само будале остају верне,
паметан прошлост
лако заборавља.

На јелама зеленим,
зелени срџба чемерна.

Ја сам веран ко псето
и памтићу те вечно.
Борови ови и јеле
знаће све о теби...
И како те у мислима ловим...

Борови ови и јеле
знаће колико те
сваку ноћ желим
и колико те волим...

© Љубодраг Обрадовић

НЕДОСТИЖНИ МИРИС

У беличастој измаглици,
испраћа и сачекује,
шапутања и бескраје,
бескрајно тужан.

На даскама продавнице,
мерка судбину.
Прошлост се не понавља ни у сну,
шапуће магли.

Зује већ пчеле,
на цвећу тренутка.
Он, у белом мантилу,
гледа очешљану косу
и лице у непознато, што жури.

ЈА ВАМА ПЕВАМ

Ја вама певам,
ја за вас живим.
О вама сневам,
вама се дивим.

Ја за вас играм,
вама се смешим.
Ту сам због вас,
вас да утешим.

Заборавите бригу,
заборавите тугу.
Ако вас живот вара,
пронађите срећу другу.

Заборавите муке,
заборавите сав јад.
Укрстите сад руке,
нико вечно није млад.

Играјте са мном,
овај чудни плес.
Певајте са мном,
ја сам ваш успех.

Ја вама певам,
ја за вас играм.
О вама сневам,
вама све ћу да дам.