ВИДЕО ГАЛЕРИЈА
-
Miloje Dončić - SIRENA NEPOGODA
24526 Views
-
Ljubodrag Obradović - Dobro je biti dobar
42114 Views
-
Ljubodrag Obradović - Boginja
46576 Views
-
Mile Djurić - Ti si najlepša
46817 Views
-
MIRIS BOŽURA - Ljubodrag Obradović - RTK
46184 Views
-
Hristos Voskrese - Dečji hor SVETI KNEZ LAZAR
25527 Views
-
Mama-Radojka Živković - Ana i Marija Stojaković
117523 Views
-
Natalija Balevic
40239 Views
-
Sandra Petrović - Kabare KCK
45569 Views
-
SONJA - Mića Živanović
18644 Views
ХИТ ВИДЕО
ПРЕТРАГА САДРЖАЈА
ПОРТАЛ ПоезијаСРБ
Ово је избор неких мојих песама за Вас! Изабрао сам моје песме које говорим ја, а ту су и моје песме које су комоновали, певају и говоре моји пријатељи. Као прву и последњу Вам представљам нову композиција ЈА ВАМА ПЕВАМ коју сам написао ја, Љубодраг Обрадовић, а компоновао је и пева Миле Ђурић.
ПРЕСЛУШАЈТЕ МОЈУ ПОЕЗИЈУ
Уживајте!
ЗВУК ВИОЛИНЕ
Звук виолине из новог апарата
и мириси поветарца, буде сету.
Звече шерпе на старом путу,
птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.
Разигра се носталгија,
филм се рaзвије.
На белим кобилама,
долазе смеле клинке.
Осмехе
и слатке речи доносе.
Волео сам увек супротности:
шетње по киши, мраз,
бекство са капија…
Сад вино прија,
ко смешна
и сурова стварност.
СЕЋАЊЕ
Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
Ти се сад никог не сећаш,
понајмање мене,
клонулог под теретом,
прохујалих дана.
Ти сад трчиш,
стазама цветним
и смејеш се гласно
незнанцу што те следи.
Ти сад, из позе љутите,
зовеш, тобож несрећна,
оног што ће да лаже красно
и тепа ти *леди*.
Ти си сад дама
и ласкања пале,
нарочито ноћу,
у шетњи кад си сама,
кроз напукле идеале
и избледелу јасноћу.
Ти, ето,
сад другога волиш,
а и он чезне за тобом.
Занос? Страст ? Шта ли?
Ти се сад веселиш,
плачући сузама среће,
од којих свака,
можда несвесно,
мене жали,
а да ти то
и не осећаш.
MOLITVE NA JEZERU - KOPAONIK 2013 Datum: - 04. October 2013. g. @ 23:12:11 CEST
Љубoдраг Обрадовић и Живорад Милановић Маки
СЛИКАРСКА
Сачувати заувек пролазности трен,
који разум изазовима опија.
И сликати док стих неизговорен
на платну одговорима засија.
Гледање у светлост око замара,
а слика само благодет зрачи.
На путу до коначног бескраја,
прави спокој никад нећеш наћи.
Слутњом се не откривају тајне,
нити се немиром свемир буди.
Четкицом искриш чари бескрајне,
ветром у нове пустиње жудиш.
Да сложиш дину своје оазе,
и лепоту до неба узнесеш.
Светом да луташ и да га спасеш,
од будућности зле, без адресе.
Не куни доносиоца вести,
четкица платном шири идеје.
Наду ћеш поново у сну срести,
иако ти снег већ косом веје.
Ухватити заувек прохујало време,
које пред очима сумњом чарлија.
Сликати тако, да све дилеме
однесе месец, звезде док опија.
Пролећу секунде, сати, живот!
Вечност се, ко лед на сунцу, топи.
Пред огледалом све је сад криво,
и са судбином лако се стопи.
Еј животе, ти зачас пролетиш,
а птице сликом заувек лете.
Ту истину тек ћеш да осетиш,
кад судбина безизлаз ти исплете.
© Љубодраг Обрадовић
Сликару Живораду Милановићу Макију
СУСРЕТ
Сусрет на рубу пространства.
Дуње зреле, из очију беже…
Гасе се искре, тону чари…
Човек гледа небо,
гледа и смеши се.
Расту: тишина, сенке, демони,
вукодлаци, марсовци,
страх расте…
Сусрет на мосту,
два бездана што спаја.
Руке топле од додира беже,
гасе се од ватре, давно упаљене,
крв се леди, уместо да прокључа,
ћутање на уста куља…
Прашина се подигла у облак, гуши.
Некад прошлост срећна,
сад садашњост бедна,
а за будућност мост срушен…