У организацији Књижевног клуба Велимир Рајић из Алексинца 30.11.2012.године у Центру за културу и уметност у Алексинцу је одржана промоција књиге Миће Живановића *У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА* коју је објавио Културни центар Крушевац. Поред аутора у промоцији су узели учешће и Светлана Биорац-Матић - председница КК Велимир Рајић из Алексинца, Борисав Бора Благојевић - председник КК Душан Матић из Ћуприје, Љубодраг Обрадовић - главни и одговорни уредник Културног центра Крушевац и музичари Милан Милетић и Бранко Симић. Промоцији је присуствовао и председник општине Алексинац Ненад Станковић.
Интересантно је да је ово прва прва промоција књиге Миће Живановића *У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА*, а друга је заказана од стране издавача књиге Културног центра Крушевац за 13.12. 2012. године у Белој сали КЦК у Крушевцу и замишљена је тако да сама поезија биде у центру пажње. А биће и музике... Оно чега сигурно неће бити, то је дуга прича критичара о поезији и о ономе шта је писац хтео да каже, јер по Мићи поезија о себи најбоље говори сама...
Интересантно је да је ово прва прва промоција књиге Миће Живановића *У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА*, а друга је заказана од стране издавача књиге Културног центра Крушевац за 13.12. 2012. године у Белој сали КЦК у Крушевцу и замишљена је тако да сама поезија биде у центру пажње. А биће и музике... Оно чега сигурно неће бити, то је дуга прича критичара о поезији и о ономе шта је писац хтео да каже, јер по Мићи поезија о себи најбоље говори сама...
Мића Живановић говори своје стихове
ПОДВУЋИ ЦРТУ
Данима је моја душа у нереду,
ни пијан ни трезан, некако пометен,
лутам већ уморан. Тражим лек свом једу
и хоћу да ноћас будем неометен.
Па те зато молим кафеџијо брате,
кључеве баци, у зору ти враћам,
а нека се ноћас на мој рачун пије,
имам прави разлог, за све пиће плаћам.
Одавно се знамо, стари смо другари.
О животу скоро сви мислимо исто,
а због чега вреди живети у ствари,
е ту нешто фали, ту нисмо начисто.
Нек се вино точи, пије без престанка,
а свануће роде нек причека мало.
Ти слободно дремај и не питај ништа,
до истине праве само ми је стало.
А страшно се плашим правога сазнања,
јер истину болну већ ми душа слути.
Болнија истина од сваког незнања,
још више би могла разум да помути.
Да ли је то песма или љубав жене,
пријатељ до гроба или дукат жути,
тренутак заноса, косе расплетене,
ил тишина гробна када све заћути.
Ил је то тренутак твојега весеља.
кад подвучеш црту и наплатиш своје.
Видећу у зору мамуран и пијан,
гледајући тебе, док се паре броје.
Опасно би било да си ти у праву,
ти што најстрасније грлиш свој иметак.
Где је онда љубав, шта је са сновима,
зар да крај нам буде животу почетак.
Због чега смо онда певали и пили,
величали љубав и лепоту жене.
Зар смо осим тебе, сви ноћас губили...
Не сме то да буде истина за мене.
Испало би да сам живео узалуд,
у своме бунилу ко у неком рају.
Љубав је богатство пријатељу стари,
а не твоје ноћи с рачуном на крају.
© Мића Живановић
