СЕЋАЊА - 6.

Јутро! Сунце тек изашло из зеленила давно олисталог дрвећа на Јастребцу. Пролеће је, мај месец. Славуји се вратили, па се радују сваком, старом, познатом грму. Земља влажна од пре неки дан палих киша, па облаци паре, полако ношени једва приметним поветарцем, лете небу, да сазидају велике облаке и врате се на земљу преточени у пљусак. Њиве одавно пооране, већ се зелене од постиглог за копаље кукуруза. Велика долина, што се шири неравномерно, с обе стране, после јаких киша надошле Треботинске реке, онако шарена од изукрштаних међа и парцела, таласаста, пошкропљена понеким стаблом, пресијава се на сунцу. Час поглед упије ливада, час њива пшенице, онда млад, свеж, кукуруз, па јабучњак и опет поново трава, пшеница, кукуруз, стабла јабука, најлепши ћилим са свим бојама , тако вешто изаткан. Долина расте, равна, расте на све стране, све до првих кућа на брежуљку и ту стане, укроћена! Брежуљак исечен  путићима, украшен кућама, весео, свестан победе, гледа доле, реку и ћилим и уздише, желећи да он заблиста  онако сјајан. Утеши се кад виде људе који весело, пробуђени петловима, хитају у колонама у долину на рад, да би се увече  опет вратили брежуљку, у своје домове. И ево првих радника, носе мотике, нове, подигнуте високо изнад глава, сунцу да их угреје и окали миловањем својих зрака. Њиве их дочекују радосне, меке, податне, жељне њиховог пријатељства, гладне њиховог рада. Рад почне, земља запева, жито брже нарасте и сви су весели. Највише газде, најмање надничари! Маринко, један од надничара, радио је цео дан на туђем имању, заједно са власником. Сунце на средини своје дневне путање, стало да гледа живот испод себе и точи топлоту у голо тело. Газда потражио хлад, а Маринко копа! Тужан је као и подуспарени кукуруз, али кад се мора, мора се. Ручак није добио. За вечеру, само чорба од брашна, без масноће.  Једе само хлеб. Газда, пакосно, а грабежљиво промрмља:
"Слабо си копао данас, имаћеш само пола наднице!"
Маринко испусти хлеб из руке и скочи бесан:
"Зар само 2 килограма брашна, а копао сам од 6 до 8" изусти, а гром његових песница муњевито се сручи на газду. Освести га сплачином за свој ручак.
"А сад, дај оно пиле из форуне и дај 50 килограма брашна. Одавно ти мени закидаш. Ако некоме писнеш, заклаћу те ко врапца. Је си ли разумео?"

НЕМИР - 5.

Маринко Савић, сељак, онај прави, неповерљив, у себе затворен, али паметан, проницљив, с напредним идејама у пољопривреди, лукав у политици, пркосан, тврдоглав и експлозиван по природи, побегао је из школе, од другова. Стоји у сенци старог багрема и гледа негде у даљину, некуд иза брда у правцу далеког града. Месец дошао на врх димњака Капиџијске школе, па се греје на диму и као да је шпијун гледа унутра, у учионицу. Гледа у масу полупијаних бораца, збијену око пећи и флаше. "Земља ће страдоати" помисли месец и пође даље, да не гледа сивило пањева људских душа. Облаци остадоше да у мраку миле и краду звезде из очију оних будних, који немају друга посла, па  зуре у космос и траже нешто, што су одавно изгубили. Траже хрброст, наду, неко решење, шта ли? Космос је  заиста велико пространство, бескрајно, а ипак, као да је без ичега, празно. Решење је на земљи, у људима. Маринко се зноји да га пронађе. Зноји се, али решења нема, па нема. Већ пијан од свежине ваздуха, ухвати себе у бекству. Он, скривен у шуми покрај села, глада: дртугови гину. "Нсам кукавица, али лепо је живети"! Варнице севнуше кроз димњак, ка звезди што се отргла из канџи облака. Он пође унутра, у учионицу, да открави лед са душе, крај пећи, која тако фино греје и улива у тела здравље и крепи вољу за животом. А здравље је снага и спасење. Здравље јача логику и ослобађа мозак од лажних нада. На прагу, још једном заста, окрену се, погледа град у мраку. Осети Мораву у даљини, осети ту узбуркану траку изломљене светлости у сантама леда, а онда полако, да стара шарка не шкрипне, отвори стара чамова врата и пође низ ходник да пронађе неки скривини, а најлепши кутак да утопли самоћу. Све је некако напето, нешто виси у ваздуху. Нико не спава. "Зашто град не светли?" помисли. "Бомбрдовања се сигурно боје. Где су се сакрили грађани? Нико не спава, нико не сања, сви нешто чекају. Кога? Немце! Шта би друго? Да, баш Немце! А кога чекамо ми, војска? Ми смрт зовемо, смрт чекамо". Не може да спава, устаде из ћошка ходника и уђе у задимљену и жагором испуњену, а топлу просторију, учионицу Гагловске школе. Седе у скамију и опусти се да саслуша расправу Ранка, Боре и осталих бораца.
" 'Де je оружје'?      
" 'Оћу пушку ил кући"!
"Полако људи, стиће ће оружје! Далеко су Немци."
"Врага далеко, не лажи Ранко".
"Ма не. људи, не лажем. Доћи ће пушке. Бранићемо земљу! Иначе све ово нема никаквог смисла!"
"Бранићемо! Бранити па шта? А да ли ћемо је одбранити"?
Пећ стара, већ усијана и црвена као лица пијаних људи око ње, отпушта топлоту и светлост. Искре пламена скачу, беже од центра ужареног пакла за дрво које цврчи мокро, осуђено на ломачу. Искре гоне дим попушених цигарета завијаног просечана и стварају филм од чудних сенки на изгребаном зиду учионице. Маринко, свестан галаме, на свој начин пријатне, умирујуће, одлучи да се умеша, иако му то није причињавало неко велико задовољство.
"Бранићемо земљу, зар не другови?" Глас му изломи дим, онако снажан, а несигуран, подрхтавајући. "И одбранити!"
"Хоћемо!" "Хоћемо!""Хоћемо!" Одјекну просторијом.
"Морамо другови! Бранимо децу, нашу децу и њихово детињство! Бранимо будућност за наше синове и ћерке, за нас и за унуке!"
"Тако је!" "Право каже" "А где су пушке?"
"Добро људи, доћи ће! Ја вам обећавам." Каже Маринко, а и сам у то не верује.
"Како, доћи ће? Ко ће нам их дати? Југославија је трула крпа, спремна да да се поцепа по шавовима и прими Немце да је крпе."
Ранко, наслоњен на сопствене руке, одговара, лаже и себе и њих, глас му се губи у мноштву других, никако да исплива на површину и уверљиво слаже. Не верује ни сам у оно шта прича, зна да му и они не верују, па ипак прича, виче, мучи своја плућа димом, само да олакша сан, за себе и за њих, "борце", пијане од наде и ракије. "Није све готово! Ко каже да је Југославија трула крпа, готова да се исцепа?"
"Ја кажем!"
"Знаш да можеш у затвор због овога?"
"У који затвор? Ха, ха, ха! Ко ће ме ухапсити?"
"Ја, само да хоћу!" Севну и уплаши мишеве на тавану, пуцањ Ранковог беса. Варница се одвоји од пећи и пролете кроз дим да осветли револвер у капетановој руци. Гомила занеме, дим се умири.

КАПИЏИЈА - 4.

Капиџија, село на пет километара од Крушевца. База за војску без оружја, дочека Маринка и Бору и прими их у своје окриље. Највећа зграда, раније школа у селу, одређен аје да их склони од напада касне зиме и погледа увек радозналих сељака. Маринко и Бора уђоше у собичак, одвојен зидом и стакленим вратима од учионица и ходника и јавише се једином официру. Маринко лупи опанком о опанак, укипи се и султира: "Војник Маринко Савић, војна пошта 153, стигао по позиву"... "Боље да ниси ни дошао", промрмља официр. "Али кад си већ ту, опусти се слободно и прими одело. Учионица број 5". "А шта ћу са овим"? упита Маринко. "Па задржи и њега, јер ово, што ћеш га добити и онако не ваља. Лако ће ветар, потпомогнут мразом да дође у посету твојим костима. Ха, ха, ха! Није лоше речено. А"? "Баш симпатичан неки чичица", помисли Маринко. "Или луд, зар сад може да се смеје"? Маринко се окрену и оде по одело. У соби оста топлота и чичица. Али Ранко није луд. Он који је прошао све те битке у I рату. Он који зна шта је Албанија, зима, глад. Зато се и смеје. Зна да од рата нема ништа. Зна он много, па мрмља, себи у браду: "Немци су то, брале. И онда су били. Па шта? Друго је онада било. А сад? Расуло. Море какав рат? Изгинућемо сви".

 

Водник дочека Маринка и испоручи му закрпљено одело, успут вичући: "Пожури бре! Немам цео дан за тебе".

"Очигледно му чин ударио у главу, па сад хоће да покаже снагу, а до јуче је копао за кило брашна" - помисли Маринко, који такве не воли. И зато несвесно помисли на надувенка из војничких дана, који га је малтретирао и вређао на сваком кораку. И у глави поче да му се врти филм из војничких дана 1929. године.

Вече. Око 9 сати је. На стражи стоји, у ували између две букве, срасле једна уз другу. Мало  даље протиче поток и сећа га на родну Треботинску реку, у лето, мању од траке воде просуте из кофе. Често и пресуши. Тада рибе, повучене у малобројне вирове, постану лак плен деци, која је хватају рукама. Дурмитор. Смреке се усекле у оазе плодности стена. Повише њих јеле украшене боровим иглицама. Ветар леди, мраз напада, а ипак топло је у дому веверица, горе изнад главе му, у букви. Маринко се греје на жару, у сећању тек прошлог лета. Поглед му радосно лети у мрак, судара се са стаблима и долазе натраг, њему, да му каже: Спавај! Једноличност певања грана у грубом миловању и жубор планинског потока, учинише своје и Маринко задрема. Тад дође, баш у зао час, наредник и прекину лет у завичај, код жене и ћерке и поведе Маринка ветру на удар, ближе потоку. Три вечери су кости трпеле лед у самој сржи, три ноћи је мраз певао на његовим ушима и грчио му прсте око челика цеви пушке, а четврте је бес везао наредника за букву, зору да дочека будан.  Пета ноћ. Маринко се греје у затвору и чека суђење за велеиздају.

ОЛАЗАК У РАТ - 3.

Сласт му прену мозак, дрхтавица отвори очи у стварност, . Он се трже крај постеље. "Шта чекам", помисли. И пође да је ломи, да сади. Можда ће нешто израсти. Софија га дочека као њива, топла и свесна. Извежбаним покретима одбаци непотребно са ње и њега. Обоје засијаше наги, преломљени као сенке у пољупцу што живот значи. Кревет задрхта. Маринкове хладне руке, почеше да се греју на њеним дојкама. Она рашири ноге, високо у зраку и отвори се за његове налете, што двоје спајају у једно. Продире у њу, прво полако, уживајући, а онда нагло у дубину. "То, то... Дубље, ох дубље" јеца. Зноји се од сласти. Примила га дубоко, укљештила између ногу и не пушта. Кревет шкрипи! Ломи га, ломи и он њу. Ломи и ужива. Крв би да прокључа, потпаљена жаром задњег спајања, пред пут у незвесност рата. Постеља му мека, њено помамно тело. Дојке бујне, а чврсте, нестају му у рукама. Руке се греју. Стомак складна линија. "Као да није родила, иако ради напорно, за мене је очувана". Кревет дрхти, само што не пукне. Грч их опусти. Одлетеше у рајске висине у истом трену. Остаде у њој, дуго, дуго с уживањем. Предахну на кратко, па започе поново да открива зору. Баш је топла, врела. Дојке јој набрекле и црвене. А кукови податни, меша заносно. Љуби јој сваки део тела. Гризе јој црвенило јабука зрелих и сочних. Продире опет у зору, опет нову непознату... Она се измигољи на кратко и окрену му леђа. Полулопте заблисташе као да су од седефа. Он се промешкољи мало и утера јој га поново, до јаја. Она јаукну "То, то... Само тако" и замеша куковима, мека и податна. Само за њега. Сад и можда никад више... Обоје убрзаше. Опусти их грч... Леже на леђима, знојави од страсти љубавне... Она преде... "Дођи још једном, ко зна кад ћемо опет". А бедра топла, влажна, раширена... Део себе преточи у снагу тог уласка у нову зору, па се вину ниско изнад тела ка дојкама... Једну стеже да се прихвати зубима, другу милује руком, а она га опет понесе у свет својих тајни...

После, Маринко устаде и препорођен поче да се обалачи. Навуче чакшире сукнене, обу опанке пуне плеве од сена... Обуче и капут, такође сукнени, закопча га, а поглед никако да одвоји од Софијиног тела, његове постеље до малочас, што се диже и спушта све спорије, освежено ваздухом који полако гаси врелину крви у набреклим жилама. "За десетак дана други ће ме заменити", проће му кроз главу."И ако ће... Види само каква је. Расна. Многи ће се отимати. Већину ће сломити, баш ко мене. Нека је"...