Светлана Ђурђевић је победила  својом песмом

ЖУДЊА


...и нек ме нема
у осмеху твоме
зачаурене страхом
обложене очајем
нек не будем ни тема
сећању ниједноме

...и нек ме нема
у уздаху твоме
избраздане сумњом
заслепљене сујетом
нек не будем ни сена
праштању исконскоме

...и нек ме нема
у јецају твоме
обневиделе чежњом
отупеле жељом
нек не будем ни пена
таласу изгубљеноме

...и нек ме нема
у радости твојој
оковане сетом
одбачене грехом
нек не будем ни хтење
тражењу проклетоме

ал^ нек ме има
у чекању твоме
у зеници твојој...
надању обојеном слутњом
утиснутом на лицу твоме
неугаслом жудњом

© Светлана Ђурђевић

У Белој сали КЦК је 10. 12.2012. године  у организацији Културног центар Крушевац одржано поетско вече *ПЕСНИЧКИ РУКОПИС РАДМИЛЕ ЛАЗИЋ*. За све присутне, а било их је заиста доста, било је то ново искуство у представљању поезије. Поред ауторке наступили су и Јелена Протић-Петронијевић, Љубодраг Обрадовић, Јелена Ђорђевић, Лидија Ужаревић, Ирина Миљковић и Саша Милетић.

Многи који се разумеју у поетско стваралаштво код нас у Србији, кажу да је Радмила Лазић једна од најпознатијих српских песникиња. То поткрепљују чињеницом да је Радмила добила бројне и познате награде попут: Награде Милан Ракић, Награде Десанка Максимовић, Награде Васко Попа, Дисове награда итд... (То изрече и Јелена ПП у свом слову о песникињи). Ја се изреченом придружујем и додајем да је Радмила Лазић најбоља српска песникиња чије сам ја стихове читао. Она нам у својој поезији поклања сву слободу света и *оно нешто* посебно, што читаоца узноси у неки нови свет, који је тако стваран, да се може омирисати, да се може са ваздухом удисати, да се може живети... Ако је неко успео да својом поезијом мења свет, онда је то свакако Радмила...

Добро је за нас Крушевљaне да је Радмила по рођењу Крушевљанка, па се и ми можемо поносити њеним поетским стваралаштвом и из њега црпети занос да наставимо свој рад на представљању поетског стваралаштва крушевачких поетеса и песника широм Србије и целог света где се разуме српски језик, користићи за ту мисију све доступне могућности и начине, (а најдоступнији су нам свакако ПУТЕВИ КУЛТУРЕ, часопис Културног центра Крушевац и Интернет сајт поезија.срб). Ја ћу за Радмилу вечерас изговорити једну моју песму са надом да ће јој се допасти. (Написао Љубодраг Обрадовић)

Радмила Лазић

ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ


Требало би да имам новог љубавника,
овог да се ратосиљам
као конзерве којој је истекао рок употребе.
требало би брза кола да возим
кроз прозор коса да ми вијори
као код какве розамунде
што на коњу језди.
такве песме пишем.

требало би до подне да спавам,
да се излежавам на широком кревету
као полегло жито по "мајчици" земљи.
требало би да не марим за време;
да не каскам, да не журим.
да испијам дан за даном, до дна - наискап!
ноћ по ноћ, као цигарету за цигаретом.
па, опушке - под потпетицу!
речи на жар. врућицу у песме.
такве песме пишем.

требало би уску хаљину да носим.
рамена крзном да огрћем.
на високе штикле да се пењем.
да се нафракам и накинђурим,
као божићна јелка - да ме не препозна ни рођена мајка.
требало би да сам ведра, насмејана, заводљива.
да певам и плешем до три изјутра.
да сам свесна својих женских дражи
кад ми какав пастув приђе.
такве песме пишем.

требало би да ме не дотичу
жаоке, бодље, бумбара и оса.
марамицом као кап зноја са чела
да обришем сваку бору, бригу.
требало би да имам довољно лове
за кирију, порез и још приде.
лова добро дође кад понестане осталога.
кад затуре се пољупци, кад исцуре речи.
с ловом могу дисати на кредит!

требало би тело своје да сунчам
на каквој стени,
далеко до докова суноврата.
требало би из земље апатије
у земљу жеља да емигрирам,
све да желим ничег да се одричем.
требало би у миришљавој пени да се купам
жилет вени да примичем.
такве песме пишем.

(Радмила Лазић, Такве песме пишем, из збирке Дороти Паркер блуз, Просвета, 2003)

Невена Божовић пева у Белој сали КЦК

У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА - Мића Живановић и Јелена Ђорђевић

Ниси ми ништа,
ни сестра ни жена,
ни пријатељ ни брат,
случајно сам те срео,
сазнао пар ситница
и потпуно се сплео,
па месечарим као скитница
између сна и јаве.

Ма који то ђаво дрема
у мраку твојих зеница,
па ми неда мира?

Не излазиш ми из главе,
иако те нема данима,
па се понекад запитам,
да ли те уопште занима
јесам ли жив и шта радим,
док празни солитери дремају
у јези подмукле тишине и мрака?

Сам сам данима,
а нећу у склоништа
и нека ми опросте
јунаци са бојишта,
што усред овог јада
помислих на твој осмех
с краја прошле јесени
и желим да те нађем.

© Мића Живановић



ВРТЕШКА

Лете кругови око тебе,
на вртешци врти се твој свет.
Зашто другима срце зебе
и боли их, сваки твој успех?

Зашто живот свој ритам има,
а твој већ, ко стари вергл шкрипи?
И како даље сам да пливаш,
кад ти спокој у чемер кипи?

Сваког дана изазов већи,
летиш ко пчела на нови цвет!
Ко ће тебе сад да усрећи,
кад немир твој, врти цео свет?

Језа ти се уз кичму пење.
Сам себи постајеш досадан.
Јаш само један акорд песме,
и у кревет, поћи ћеш поспан.

Бар у сну себи да откријеш,
свету тајну и схватиш копчу,
којом свест хоће да убије
савест што намиче ти омчу.

Бар у сну себи да дочараш,
све изазове и сву стрепњу.
И лепоту праву досањаш
за нову љубав, вечну чежњу.

У даљини тутњи олуја,
душа ти је струна на ветру.
Куд те носи животна струја,
зна ли ико на овом свету?

Сви прошли сусрети са јавом,
ископне на вашару људском.
Отишле су девојке у ноћ,
сада је прошлост твоја светлост!

А сећање светлост избледи...
Кругови се крате и прете.
Сад се и твоје срце леди,
сви који лете, једном слете!

© Љубодраг Обрадовић


Јелена Ђорђевић


Марија Вујић



БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ

Баш ништа није као прошле године,
ни пролеће, ни месец,
ни места на којима сам те случајно сретао,
ни твоје очи док сам те салетао,
упорно тражећи шансу,
и губио те на само корак до циља.

Ма да су бар трешње као лане,
па да ти понудим својом руком бране,
можда би рекла шта Вам је господине,
и као у чуду гледала моје седе,
а ја бих онда стрпљиво и натенане,
бирао речи и реченице,
и право у твоје зенице,
гледао како се бориш
и како ланци не вреде,
јер у истој жељи гориш.

И љубила би ме знам пред свима,
не мислећи на блам,
и кога све ту има,
преварила би мужа,
и као у бунилу у својој жељи смела,
ко зна шта би све хтела,
да су бар трешње као прошле године.

© Мића Живановић