ПоезијаИН

Љубодраг Обрадовић

У својим старим папирима пронашо сам овај писмени задатак из српског језика из 1970. године. Прочитајте, можда Вам се допадне!

Хероји НОБ-а у књижевним делима - Далеко је сунце Добрице Ћосића

Ноћ је зимска, дуга, хладна и тиха. Месец као авет виси на огромном, сивом небу, које се у даљини спаја са белим слеђеним снегом.

Тишина је обавила целу моравску долину. Једино петлови из удаљених села ремете шапат партизанског одреда који се сместио на обали Мораве и чека уговорени знак за прелазак на другу страну реке. Све делује некако сабласно, аветињски; и борци и воденица и скела и стари усамљени брест на оближњем брежуљку... И тополе, па чак и сама Морава, која лењо лелуја испод поприлично дебелог леда.

Исчекивање виси у ваздуху. Борци нервозно трљају промрзле руке и врте главама. Нешто није у реду. Морава се ноћас мора прећи, а курира нема. Ноћ одмиче полако са месецом који, не интересујући се ни за шта, неосетни клизи ка новом дану.

- Не ваља ништа, не ваља ништа, дошаптавају се промрзли партизани, издвојени по мањим групама. Морава се мора прећи, а могућности су минималне. Скела је на супротној страни реке, чамци не постоје, а пливање је, због леда и хладноће, немогуће.

Али нешто се мора измислити, није ваљда та река, што хучи ту под ледом, јача од целог одреда. Нешто се мора урадити, неко решење мора да постоји. Курира нема. Време тече исто као и Морава, споро. Борци се јеже, сад већ и од напетости. Петлови у даљини, опомињу на опасност која у тим селима спава. Стварно, нешто се мора учинити и то што пре. Одмах! За сат времена ће бити касно.

И тад, кад се одлучивало о судбини одреда, кад се радило о бити или не бити одреда, појавио се Вук. Рекао је једноставно: Другови, ја знам решење.

Сви су занемели. Групе су се сјединиле у једну целину, разговор је престао, Морава се утишала. Сви су гледали само Вука и чекали шта ће он рећи.

Не, он није говорио. Он је корачао, гордо, према Морави. На обали је застао, погледао у Мораву, погледао своје другове, а затим у своје руке. Пошао је. У почетку је све ишло лако. Брзим замасима је грабио преко челичног ужета, које служи за кретање скеле према другој обали. У његовим рукама сад је цео одред. Од његове издржљивости и спретности сад све зависи...

Док тако виси над Моравом сећа се свега, целе своје прошлости, куће, своје породице, свог детињства. А снага почиње полако да га издаје, полако да отиче из набреклих мишића, попут воде испод њега. Прсти се лепе за челик. Он ништа не осећа. Ни бол, ни хладноћу, ни Мораву. Осећа само уплашено дисање, уплашене погледе целог одреда, који га бодри да истраје.

ТРЕБОТИН

Врх брда,
што се диже из воде,
одмах иза каменог друма,
с десне стране,
повише Липњака,
изломљен храстовима,
украшен брестовима…
И одатле поглед.

Попнеш се на липу
и док пчеле зује
и мириси воде борбу
са ваздухом
у твојим плућима,
погледаш...

Пред тобом
пукне поглед
на камени друм,
који кривуда у малој,
рачвастој долини
Треботинске реке…
На друм,
који осваја брежуљке,
сужава се и проширује,
после пљуска,
нетакнут, бео
и опран блиста...
Па погледаш даље…
У бездану, у измаглици,
кривуда река,
а преко ње,
беласа село.

Треботин.

Село,
рађајућим сунцем
обасјано.
 Окупано зеленилом.

 

Село!

Куће мале,
ниске, беле,
трепере у душама људи,
што зној и крв
преточише у рад,
надничење код богатих…
За ту малу колибу,
оазу мира, дом.
За живот!

СА ИСТОКА НА ЗАПАД

Са истока на запад,
са камена на камен,
плове снови,
за живот неки бољи.

Плове наде,
срце пева баладе,
а занос ми фали,
да искру запалим,
која мења свет.

 

КРУГОВИ...

Лете кругови око мене,
на вртешци врти се мој свет.
Зашто другима срце зебе
и боли их сваки мој успех?

Зашто живот свој ритам има,
а мој већ ко стари вергл шкрипи?
И како даље сам да пливам,
кад ми спокој у чемер кипи?

Сваког дана изазов већи,
летим ко пчела на нови цвет!
Ко ће мене сад да усрећи,
кад немир мој врти цео свет?