У Клубу КЦК у Крушевцу, 21.01.2012. године, у организацији Културног центра Крушевац, одржано је поетско-музичко вече *ТРИ ПЕСНИКА и три водитеља* када су наступили: Невена Угреновић и Спасоје Ж. Миловановић, Љиљана Црнић и Мића Живановић и Мајо Даниловић и Јелена Ђорђевић. Овај несвакидашњи приступ у представљању поетских остварења осмислио је Љубодраг Обрадовић, директор Културног центра Крушевац, који на самом почетку поздравио госте из Београда и најавио ово предивно вече, када су бринући за добру музику наступили и Сандра Петровић и Бранко Симић. О ставралаштву Невене Угреновић говорио је професор књижевности Вељко Стамболија. Штета је ако нисте били присутни, у шта ће те се уверити ускоро кад буде доступан аудио снимак ове изузетне песничко-музичке вечери.
Невена Угреновић и Спасоје Ж. Миловановић
ЧОВЕК ОД СНА
Остаћемо скривени у безвременим сенкама љубави што лелујају само поред нас и нестаће твој дах са мојих усана схватићу ти си попут сна...
Једна олујна ноћ за памћење мир за надање човек од весеља и од сећања једино биће које сам требала искра у мојим очима мисли као вирови лепршање душе док још увек зри...
Ти си био све што знам и што сам хтела знати душу дати од среће заплакати Соко у песмама поезија у грудима дан који никад не пролази сунце што вечито излази...
Ти си човек саткан од мојих снова и знам те само док сањам надањем се покријем и потајно за тобом трагам.
Могла бих са тобом да, баш са тобом водити љубав. Ту пред свима. Мени, сметало не би. Нека гледају блаженост моју... Груди набрекле, ја влажна спуштам усне испод твога пупка и... Питам се чији је то гријех? Мој, твој или њихов?
Што увијек Боже, искушаваш ме па се ухватим оне што више богиња је од жене. Заблесавих се у тебе, наочиту, нестварну у шоку гледам у тебе китњасту, чарну. Миришем те, ошамућен од твоје дивоте - како би било убирати латице просуте наготе са тебе, најљепша од свих Циганки Алхамбре.
Куд баш у тебе да се заљубим?
Казни ме, Боже, што љубих у дане поста и не причестих се, како је ред. Ал’ учини да се заљубим у неку само лијепу. У неку са обале ријеке, па да јој пјесму пишем, јастуком моја рука да јој буде, у пољу мака, крај ње румене да дишем, када се мени првом буде дала.
Шта ћу са тобом, најљепшом од свих циганки Спањола, када ме сјена твоје лепоте у хладу гори. Дивим се теби дивљој и необузданој, свашта бих да ти кажем, ал’ језик ни да проромори. Ждребицом неоседланом бих да те зовем, ружом из Дамаска неубраном, Маргарита, име бих да ти вриснем, да шапнем ти: Сењорита пор фавор. По вашарима бих те водио, Циганима показивао, вранога коња, арапског, за тебе кротио, везивао, и златне алке на ушне ти ресе објесио. .Очи ми ове црне за тобом испадоше, и душа ова оде за тобом. На пустом друму остадох пуст. И кад ће прашњава цеста изнова пронијети те собом? На мишици, уздуж, истетовираћу Маргарита, уместо епитафа за тебе, фатална сењорита.
Куд баш у тебе да се заблесавим, најцрњу од свих Циганки Алхамбре.