ПоезијаИН

Невена  Угреновић и Спасоје Ж. Миловановић

ЧОВЕК ОД СНА

Остаћемо скривени
у безвременим сенкама љубави
што лелујају само поред нас
и нестаће твој дах са мојих усана
схватићу ти си попут сна...

Једна олујна ноћ за памћење
мир за надање
човек од весеља и од сећања
једино биће које сам требала
искра у мојим очима
мисли као вирови
лепршање душе док још увек зри...

Ти си био све што знам
и што сам хтела знати
душу дати од среће заплакати
 Соко у песмама
поезија у грудима
дан који никад не пролази
сунце што вечито излази...

Ти си човек саткан од мојих снова
и знам те само док сањам
надањем се покријем
и потајно за тобом трагам.


© Невена Угреновић


Љиљана Црнић и Мића Живановић


Мајо Даниловић и Јелена Ђорђевић


Љубодраг Обрадовић


Невена Угреновић


Сандра Петровић

НЕЋЕ БИТИ НИЧЕГА


Ако ме не желиш
пуцни прстима и нестаћу
као да срели смо се у пролазу
као да мене никада није ни било
у свом овом хаосу.

Ако ме заиста, заиста нећеш
нећу ни реч изустити
и срце ћу пропустити кроз филтере
и истерати те заувек напоље
без остатака и без патетике.

Ако стварно желиш,
отићићу у било шта ново
без репова и надања
али не очекуј
да те желим после тога
и да те оволико сањам.

Кад једном тачка буде стављена
нема повратка
на згаришту сећања и ломача ће
бити спаљена.

(C) Невена Угреновић- Искрица

ОДГОВОР ТВОЈОЈ ПЈЕСМИ

Гледам твоје руке
некако свилене
лебдиш
недодирујући моје тјело
Музиком свираш
Ти
анђеоских руку
црташ по моме тијелу
Уснама ђавола
сакупљаш најљепше ноте
из душе моје

Опасни ти прсти
пољупци лудачки
у мраку ме траже
извлаче
уздахе (моје)
Твој поглед
паклен
а додир ђавола
свилен
свира блуз у мени
Ја
твоја муза
чекам

Сан не долази
мир сам изгубила
небо и мјесец
шћућурили се
дубоко
у сваку пору

Невере (у теби) твоје
(мени) моји снови
Бура си Ти а ја море
Небо си а ја млада луна
жељна да по теби пловим

Под кринком ноћне тајне
и ти прсти што ме милују
свечано су лажни
као што су ти и намјере
Знам
чим зора сване
и анђео и ђаво
у теби
отићи ће другој

© Љиљана Црнић


 ЕРОТСКА

Могла бих са тобом
да, баш са тобом
водити љубав.
Ту
пред свима.
Мени,
сметало не би.
Нека гледају
блаженост моју...
Груди набрекле,
ја влажна
спуштам усне
испод твога пупка и...
Питам се
чији је то гријех?
Мој, твој или
њихов?

© Љиљана Црнић

ОСТАЋУ САМ  

Не поправљајте мој кров!
Дође ми, мало, да прокишњавам.

И не подупирите ме!
Нека ме искривљеног.

Окна ми полупана не застакљујте!

Не провјетравајте ме!
Излетиће из мене ова туга,
па ћу остати сам.

Празна крлетка за тугу.

И не рушите ме!

Да би на мјесту мене,
саздали споменик
онима, који нису умјели да воле.

© Мајо Даниловић

 

ЉУБИО САМ У ДАНЕ ПОСТА

Лорки и Антићу

 Куд баш да се у тебе заљубим, најљепшу од свих!

Што увијек Боже, искушаваш ме
па се ухватим оне што више богиња је од жене.
Заблесавих се у тебе, наочиту, нестварну
у шоку гледам у тебе китњасту, чарну.
Миришем те, ошамућен од твоје дивоте -
како би било убирати латице просуте наготе
са тебе, најљепша од свих Циганки Алхамбре.

Куд баш у тебе да се заљубим?

Казни ме, Боже, што љубих у дане поста
 и не причестих се, како је ред.
Ал’ учини да се заљубим у неку само лијепу.
У неку  са обале ријеке, па да јој пјесму пишем,
јастуком моја рука да јој буде,
у пољу мака, крај ње румене да дишем,
када се мени првом буде дала.

Шта ћу са тобом, најљепшом од свих циганки Спањола,
када ме сјена твоје лепоте у хладу гори.
Дивим се теби дивљој и необузданој,
свашта бих да ти кажем, ал’ језик ни да проромори.
Ждребицом неоседланом бих да те зовем,
ружом из Дамаска неубраном,
Маргарита, име бих да ти вриснем,
да шапнем ти: Сењорита пор фавор.
По вашарима бих те водио, Циганима показивао,
вранога коња, арапског, за тебе кротио, везивао,
и златне алке на ушне ти ресе објесио.
.Очи ми ове црне за тобом испадоше,
и душа ова оде за тобом.
На пустом друму остадох пуст.
И кад ће прашњава цеста изнова пронијети те собом?
На мишици, уздуж, истетовираћу Маргарита,
уместо епитафа за тебе, фатална сењорита.

Куд баш у тебе да се заблесавим,
најцрњу од свих Циганки Алхамбре.

© Мајо Даниловић