Predgovor za Otimanje Evrope

Ни онај који је одлучивао о судбини свих људи и богова, врховни бог Зевс, није јој одолео. Да би је освојио, претворио се у белог бика са златним роговима, те му је наивна и кротка лепотица Европа пришла како би му окитила рогове набраним цвећем, а онда се без страха попела на његова леђа. Тада је бик са својим пленом скочио у море и Европу однео са феничанских обала на Крит, где јој је открио свој идентитет и напаствовао је, захтевајући након тога да се тај део света на коме она живи назове по њој. Како би се искупио за силовање, Зевс јој је дао и драгоцене дарове: ловачко копље које увек погађа циљ, скупоцени накит, а по неким изворима и бика и пса са посебнм моћима.

Тако је мит о отмици и силовању постао незаобилазан када је реч о Европи и њеној судбини или, прецизније, историји.

О таквој Европи, која је жеља а често и плен моћника, руски професор старе књижевности, њен историчар, Јевгеније Водоласкин, написао је књигу којом се представља српској читалачкој публици на један изузетан начин, стављајући у центар свог приповедања управо збивања у Србији крајем деведесетих година прошлог века.

Књига о којој је реч зове се „Отимање Европе“, и то је роман који би сваки Србин морао да прочита, након чега би се, сигурна сам у то, осетио поносним што припада народу чије је постојање и понашање повод да се раскринкају они који су у савременом свету заговорници рата, али и како би се, на таквом фону, истакли и они који им се по сваку цену супротстављају.

Тема романа „Отимање Европе“ јесте, пре свега, борба против милитаризма и модерног колонијализма, као и тежња да се створи јака, снажна, уједињена и независна  Европа, изграђена на принципима једнакости, слободе и правде.

Таква Европа, многонационална али јединствена, она која уважава различитости и има исте аршине за све, идеал је свих њених становника, или бар оних који спадају у најумније, најнапредније и најплеменитије.

Због тога један од јунака, руски кнез Голицин, објашњавајући разлику између старог и новог континента, свом лекару, Американцу Билу, каже:„Најмудрије су, по мом мишљењу, Биле, поступили ваши земљаци: они су просто потаманили све Индијанце да им не би кварили општу слику. Истребивши једино исконско становништво, многонационални гости су ослобођену територију освојили. Али Европа, Биле, Европа је нешто друго! У њој су  све нације исконске. Оне нису долазиле преко океана, и са тим се мора рачунати. Због тога етнички принцип стварања држава, који тако наметљиво предлаже Запад, овде не функционише.“

Отуда у роману централно место заузима агресија НАТО пакта на Југославију, извршена 1999. године, тј. бомбардовање Србије и Црне Горе, али и срамно понашање многих европских земаља у том рату, јер су подржале Америку, не схватајући да на тај начин не наносе штету само онима који су жртве, већ и себи самима, тиме што слепо верују у оно што медији саопштавају, уместо да се освесте и увиде разлику између истине и лажи.

Заправо, освешћивање је готово немогућа мисија у свету у коме су средства масовних медија у рукама оних који желе да покоре цео свет и којима ништа није свето. О начину на који се информације сервирају публици Анри, један од протагониста, каже:» Други нам припреме чињенице, а ми само стварамо парадигму мишљења, а онда свест сама бира све оно што таквој парадигми одговара. То је већ као мозаик: причињава задовољство оним што си сам саставио. Друга је ствар што се из предложеног комплета може саставити само једна шара. Из супе у кесици, уз све напоре, не можеш да спремиш  гуску са јабукама. Уосталом, то не смањује радост саме припреме.»

Владавина туђом свешћу у једнакој мери је важна и организацијама и појединцима, за које је све то само игра, о чему говори Анри:„Ја се наслађујем најтајанственијом  и најјачом влашћу - влашћу над свешћу свих који гледају телевизију и читају новине, а чак и оних који ништа не читају и не гледају. Чак су и они у моме  делокругу... Мени је доста што владам нечијом свешћу, а са којим циљем, то на крају крајева и није важно. То је игра, разумете? Зар у игри постоји питање „због чега?“ Или:„Ко је измислио та правила?“Игра се одвија ради саме игре и она нема других задатака...»

Анри закључује: „Гледајући објективно, пријатељи моји, много је простије натовце прогласити за ратне злочинце него њихову делатност замислити  као миротворачку. Али мени...али нама је то успело! Јастребе смо  претворили у голубове. Сада разумете какву фабрику живине имамо?»

По мишљењу дојучерашњег натовског потрпарола, Анрија, тако заведену и обмануту Европу може да уједини само добра организација и мудрост нових снага, на челу са младим Немцем, Кристијаном Шмитом, који је и приповедач у овом роману-исповести, роману-драми, роману-химни љубави која превазилази све што је телесно и ниско и, узвисивши се изнад свакодневице и себичних интереса, преображава и оне који су наивни (претварајући их у зреле и мудре) и оне који то нису (претварајући их у одане и пожртвоване пријатеље и борце за правду).

Из интимних  побуда Анри, портпарол НАТО пакта, Кристијану и његовој девојци, Рускињи Настји, открива механизме који се примењују при распиривању рата на просторима Србије.

Писац романа истовремено приказује како љубав као покретачка снага делује на Анрија, и како га непридржавање и мењање правила игре наводе да уради нешто велико, за шта се само једном у животу човеку пружа прилика („Сада је наступило време када се треба позабавити Европом. Она је сазрела за независност. Најпре се ослободила Русије, што није било лако. Сада треба да се ослободи Америке, што је још теже...Ја желим да нас зближи неки изузетан, узвишен задатак, нешто што није банално, што нема везе ни са трговином, ни са тајним упутствима нити са сличним шљамом. А ово што вам сада предлажем, зар то није узвишен циљ? Зар у њему нема узлета?“).

Анри постаје Кристијанов саветник и ментор, учитељ, даје му инструкције које млади човек задивљујуће брзо усваја и њихов покрет за ослобађање (отимање) Европе почиње да се формира, расте, шири се на околне земље. Анри не само да зна како да од непознатог, интровертног младића створи познату личност, већ га чини и славним, што је важан ступањ за будући рад и успех у Покрету, чак и за обезбеђивање материјалних средстава и  самосталности..

Анрија, који је не само тактичар већ и стратег, одликује изузетна дарежљивост према вољеном и његовој девојци, пожртвованост и храброст. Он се не боји ризика: супроставља се најмоћнијој светској организацији и презире своје дојучерашње неморалне послодавце, али и даље користи њихове ресурсе за потребе нове организације: аутомобиле, новине и телевизију.

Кристијан Шмит постаје лидер међународне организације «Млада Европа», чији је циљ да уједини европске народе, али и све њихове политичке партије и покрете. Та организација мора да спасе, тј. отме Европу од туђих утицаја, пре свега америчког, и мора неизоставно да је уједини са Русијом, која ће јој бити моћан савезник и духовна потпора. Русија је та која се није одрекла духовности и у којој се они који владају по праву јачега не осећају као код куће. Онако како Настја утиче на буђење свих успаваних потенцијала у Кристијану, Русија може утицати на Европу.

Буђење личних, па и националних потенцијала у непосредној је вези са моралом и са духовношћу појединца, о чему сведочи и Никодим, руски монах: «Један народ, држава или армија не може бити Божји саговорник. Тако је било некада, у време младости човечанства, али почев од Новог завета - разговор с Богом је лични. И због тога је ваша лична историја важнија од светске историје... Ја уопште нећу да одвајам те две историје. Њихови су односи чудесни, оне се осликавају једна у другој. Понекад подсећају једна на другу...“

 Најбољу карактеризацију овог лика даће управо Никодим, који ће, након бурних и трагичних догађаја чији је учесник био и Кристијан, неопозиво утицати на остатак његовог живота. Никодим каже:»Ви започињете од потпуне равнодушности према проблемима Немачке, Европе, према њиховој послератној и, утолико пре, ратној историји. Почињете не било где,  већ у Дому за старе, јединственом месту где је та историја још у најбуквалнијем смислу жива. Мало-помало, претварате се у симбол Немачке која се буди, која је, и то је већ очигледно, основа нове Европе. Ваша раније присутна пасивност замењује се супротним квалитетима, у вама се открива вештина да размишљате у широким размерама, да позивате, инсистирате. Све то је, разуме се, постојало, околности су само омогућиле да се развије.“

Виолета Милићевић