Јелена Протић-Петронијевић говори о књизи
Јелена Протић-Петронијевић
АПСОЛУТНО ЉУБАВНА ЛИРИКА Победница Песничког маратона, одржаног почетком октобра, у току Сајма књига Расинског округа, у Клубу Културног центра Крушевац, Марина Михајловић-Живковић, једина је помирила и ујединила чланове Жирија око једне песме. Чланови Жирија били су Ђорђе Петковић, Бора Благојевић, Љубодраг Обрадовић и Јелена Протић-Петронијевић. Победничка песма носи наслов НЕ РАЧУНАЈТЕ НА НАС. Победница, Марина Михајловић-Живковић је добила као награду промоцију књиге у организацији Културног центра Крушевац.
Морам да изразим праву радост и задовољство што нам се у последњих пар година догодила поезија. До нас је стигао талас младих песничких гласова од Николе Стојановића, Јовице Чичића, Ане Бербаков, Срђана Трипуновића, Вукосава Илића до Љиљане Павловић, и Марине Михајловић Живковић. Ту је и нешто старији Саша Милетић који се добро уклапа у ову групу, а не тако давно упознали смо песника Слободана Ценца, иначе археолога и новинара по професији. Формира се и група младих професора- књижевних стваралаца предвођена Драгославом Ђорђевићем... Да се не осврћемо дубље у прошлост, никог не занемарујемо, говоримо о новим снагама. То показује да је поезија као феникс, кад мислимо да је све замрло, она се ненадано рађа у неким новим, младим и креативним људима. У том смислу се не можемо сложити са насловом песме Марине Михајловић-Живковић НЕ РАЧУНАЈТЕ НА НАС. Јер, већ рачунамо на њих.
А књига поезије АПСОЛУТНО ЉУБАВНА ЛИРИКА појавила се ове, сада већ одлазеће 2011. године у издању Књижевно издавачке Задруге Центар из Београда.
Сам наслов књиге одређује правац и тематски круг ове поезије. Прва песма помаже наслову књиге, открива шта за песникињу значи АПСОЛУТНО. Љубав јесте, за њу, нешто што личи на апсолутно- моја апсолутна истина/ и апсолутна лаж/проистичу из твог осмеха/…Дакле, ако поверујемо песникињи, љубав је апсолутно осећање. Неупоредиво. Ауторка признаје да је грешила, али је у љубави, заправо у погледу, пронашла и знак да је живела.Она исписује формулу љубави не само за себе, него и за нас који читамо, обухватајући и неку другу земаљску куглу у Правој љубавној песми. А то би значило да они који воле - граде сопствени свет, понекад и не додирујући се. Она пише песму љубавну, заправо песму у песми и тај поступак обогаћује наш доживљај. А онда, враћа нас на почетак до спознаје смисла еротике која носи много нијанси осећајности, много више него што та реч, у први мах значи. У овој дуплој песми као у некој скривеној одаји чува се тајна љубави са свом тежином предавања, узимања и припадања и у најтелеснијем смислу женског чувства, али... Али, нема ту баналности, ниских страсти, а камоли вулгарности. Боже сачувај. У томе је вредност ових стихова, умешност песникиње, лепота душе која не бежи од тела, спој телесног и духовног у апотеози љубави као апсолутне силе која покреће свет. Марина исказује своју сопствену философију љубави на којој се заснива Апсолутно љубавна лирика.
Ова књига непретенциозно, ненаметљиво, али искрено, не бежећи од најосетљивијих интимних осећања и сећања - оправдава наслов. Лирика као начин стварања, али и поглед на свет и врста осећајности није превазиђена а постоји од античког доба, колико нам је познато. Многи своја интимна љубавна осећања која сведоче о припадности некоме, драгој особи, као и љубомору, страх од растанка, чежњу, самоћу, бес, повређеност, до органског бола и хормонске буре – нису у стању да поделе са другима, а камоли да пишу о томе... Марина Михајловић-Живковић је имала такво надахнуће да танане дрхтаје душе и тела подели са читаоцима у једном свакодневном говору, понекад уз псовку, без фолирања, без прећуткивања, без увијања. И ми можемо у њеној Апсолутно љубавној лирици потражити део свог интимног света. Проверићемо да ли смо прошли кроз тај тунел љубави и дошли до пролећног светла као Марина, да ли смо можда остали ускраћени за неки зрак сунца, или... Или једноставно нисмо приметили те лепоте, те ситне знакове по којима се љубав препознаје. Не каже случајно мудри Душко Радовић – онај ко воли не би требало ништа друго да ради. Песникиња нас уверава да је стварно тако. Али, дотиче се она и поетике Васка Попе, огледа се у књигама песника које је читала... Поткрепљује тим искуством свој лирски доживљај, понекад као постмодерни писац, понекад крећући се у тону поп-композиције, или француских шансона. Понекад њена поезија, атмосфером личи на Превера, носећи тај фаталистички, романтични ритам и звук. Код Марине, у поезији, не постоје имена, све што нам се чини као конкретан догађај или човек кога препознајемо, у следећем тренутку се губи, претвара у сенку, сан, као слика провучена кроз лични, кретивни доживљај, домаштана стварност, неухватљива нит, пречишћено осећање.
Ако кренете за својим асоцијацијама читајући ову поезију, свашта ћете пронаћи. Марина нам даје и неке конкретне предлоге за читање и истраживање. Таква је њена Историја пропадања у којој се помиње Инге Барч по којој носи наслов све популарнија песма Пољака Теодора Иљдефонса Галчинској. У питању је Инге Барч, извучена из неког новинског чланка, немачка глумица, нестала под чудним околностима у време преврата, тако сазнајемо трагајући по Гуглу. Али то је постала омиљена песма са којом побеђују рецитатори на такмичењима, преведена у више верзија српског и хрватског, омиљена међу студентима Филолошког факултета, чак je и тема једног семинарског рада, или студије... Неко је у коментару написао да од те песме почиње да воли поезију. И ето добре стране електронских комуникација и озлоглашеног Интернета. Овако знамо, ван званичних медија, да многи млади људи прате и пишу поезију, преписују омиљене песме као у некој полуилегали. Није забрањено, али је препуштено појединцима да сами одаберу, објаве и понуде другима на увид оно што воле. Не знам како је Марина дошла до ње, али је Инге Барч, очигледно и њена инспирација, као и Инес из много пута одслушане поеме Арсена Дедића, у извођењу Радета Шербеџије. Песникиња Марина Михајловић-Живковић каже:Корачам између полица за књиге и дрхте ми колена./Да ли постоје јунаци с нашим ликовима?Тражим превише од ове песме/и питам се имам ли права да је зовем пуним/ именом.Све то што сам покупила пребирајући по смећу/из мога мутног сећања/чини савршену позадину за нас.
Још једна песма о Инес говори о маниру, о реаговању Марине Михајловић-Живковић да узврати песмом на песму. Подстакнута познатим песмама, па и јунацима, најчешће женама, она одговара без предрасуда, осветљавајући другу, заклоњену страну коју читаоци не виде. Она размишља шта је стварно урадила Инес и како је она дожи-вела ту љубав...Песма Чекање је као одговор Константину Михајловичу Симонову на веома, веома познату песму Чекај ме (Жди миња). Марина почиње ову песму стихом, кратком реченицом – Чекање није тешко. Али већ у следећој строфи сазнајемо да се у души оне која чека одиграва бродолом, војска гине, значи - љубав је рат. Али то се не види. Дакле, песникиња преузима онај глас који се не чује, она је та друга страна којој се пева, али која, такође, има шта да каже. Нешто се слично догодило и у песми Не рачунајте на нас, победничкој на Песничком маратону, у којој она недвосмислено, оштро узвраћа насловом на наслов популарне композиције Ђорђа Балашевића Рачунајте на нас.На тај начин је песникиња ризиковала да привуче критичаре који ће рећи да је то реакција на лаку, популарну песму, да није довољно оригинална и слично. Али, то је песма која се памти, као што се и Маринина песма-одговор памти на прво слушање и оправдава наслов у потпуности. Неко је већ морао после свих тих година разочарања и отрежњења да одговори. Десило се да је то баш Марина.
Ова песникиња није имуна на музику, на звуке, било да је то песма врабаца или виолинскси соло из Медитација Жила Маснеа, француског композитора романтичарског доба, с крај 19. и почетка 20.века. И питамо се откуд Маснеове ноте у Маринином Пролећу које кисне, али непознати су путеви поезије и можемо их само делимично истражити. Песникиња пита у песми Сазвежђе палих звезда - Шта све пулсира у песнику? Ко све говори из њега? Управо због тога и читамо поезију, да пронађемо неки од одговора на ова питања. А песникиња која се овом књигом нашла на једној од раскрсница на путу стварања, изабраће надамо се, добар правац. То је пут који води истраживању, преиспитивању сопственог стила, израза, осећајности и озбиљном бављењу поезијом.