foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА

 

Представљање књига Спасоја Ж. Миловановића *Земља чуда или немој по четврти пут Петре* и *То сам хтео да кажем* - Галерија Милића од Мачве 05.05.2011.

Ко је у ствари Спасоје Ж.?

Једном ће озбиљни књижевни критичари (модерни израз за њих је аналитичари културних дешавања) покушати да истраже одговор на ово питање и исецираће цео познати и непознати живот Спасоја Ж. Миловановића у најситније детаље. Ништа ту неће остати скривено! Па хајде да им и ја бар малчице задам правце за то истраживање. Јер кад неког познајеш и дружиш се са њим 20 година, пола његовог живота, склон си да олако помислиш како о њему све знаш. А да ли је баш тако? Али понешто се и зна и то обично мало више од оног што стоји у јавној биографији...

Спасоје је рођен у Крушевцу 1 фебруара 1971. године, а пореклом је везан за Церову... Супруга му је из Треботина... Живе у Крушевцу и имају два сина... Спасоје је свестрана личност и у животу га прате разне преокупације, интересовања и занимања...


Спасоје Ж. Миловановић - промоција две књиге

ГОЛО ЗРНО

Реци ми барем
како се зовеш?
Само то.
Не мораш ништа више.

 Зар ме се бојиш?
Мене се никад нико није бојао.

Увек сам ја био тај
који се осврће
кад чује кораке иза себе...
Очи су ти црвене од плача.
Не буди несрећна.
Све ћу ти дати. Реци...

Твоје је само да заповедиш,
да извољеваш.

Ја сам навикао да слушам...
Хоћеш свилу? Злато? Коње?
Коње, да јуриш за ветром!
Сунце! Хоћеш сунце да ти дам?
Само за тебе да сија.
Да ти растера мрак...

Молим те, реци било шта...
Како да знам да си стварна?
Толико си лепа!
Коса ти је радост...
Не бој се.
Само да те дотакнем...

Једанпут сам додирнуо царске хаљине.
Тако си мека...

Ево, и ја плачем...
Молим те, погледај ме...

Зар нећеш ни да ме погледаш?

Чекао сам испред врата да ме позовеш...
Чуо сам гласове...
Небитно...
Погледај шта сам ти донео...
Голо зрневље да засадиш...

Из сваког зрна
неки цвет да израсте:
Шебој као твоја коса,
Каранфил као твоја уста,
кад мирисом говориш.
Зумбул као твоје очи,
плаветнилом да нестане небо...
Башта из које ћеш изаћи…

И што сејеш - не сејеш
тело које ће бити, него голо зрно,
било пшенично или друго како,
а Бог му даје тело како хоће,
и сваком семену своје тело...

Па све из почетка...

© Спасоје Ж. Миловановић


Оливера Миловановић, супруга Спасоја Ж. Миловановића


Љубодраг Обрадовић говори о Спасоју Ж.

(... наставак) Ко је у ствари Спасоје Ж.?

Главна животна преокупација и занимање, уствари Спасојев посао је свакако позориште (од крушевачког па на даље) где ствара као драматург, редитељ, позоришни критичар и театролог. А био је и глумац, сетимо се само његове улоге у представи *ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА* кад се публика после прве паузе тако брзо и успешно разбежала... Спасоје Ж. је дипломирао и магистрирао на Факултету драмских уметности Универзитета у Београду, а  тренутно ради на докторској дисертацији на тему *ВРЕМЕ У СРПСКОЈ ДРАМИ НА ПОЧЕТКУ 20 ВЕКА*.

Смер његовог приватног живота искреирала је управо та његова главна преокупација, то јест, веза са позориштем му је донела и везу са садашњом супругом Оливером, коју је упознао режирајући свој комлетан ауторски пројекат *СОФИЈА СТАВРИЋ ИЛИ СМРТ* у Треботину за популарни ФЕДРАРО. Можда сам, уз судбину чији су прсти ту били пресудни, тој вези и ја мало допринео, јер ја сам био тај *човек за везу* који је бирао и редитеља и глумце за ту представу чији би бољи наслов свакако могао да буде *ОЛИВЕРА ИЛИ СМРТ*. Ем је краћи, ем је прецизнији...

Друга, (по мени) важнија Спасојева преокупација свакако је поезија, у којој Спасоје поставља нове стандарде и израста у значајно песничко име Србије. Поезија је (опет по мени) оно право што ће њему омогућити да се искаже, а критичарима дати матерјал да имају по чему аналитички да чепркају... Јер живот је песма и песма је живот. Бар у песмама Спасоја Ж. Миловановића...

Једном је, док смо ћаскали о поезији мој имењак Љубодраг Стојадиновић, познати новинар Политике, рекао да је Мома Динић један од најбољих песника Србије и чудио се како ја за њега нисам чуо. Ја сам то признао и додао да је све релативно и да се не може све знати, јер ето ни он није чуо за још бољег песника Спасоја Ж. Миловановића. Љуба је само слегнуо раменима и признао да је и то тачно - није чуо. Недавно сам му поклонио Спасојеву књигу, па сад и он зна ко је Спале...

Био је Спасоје и новинар, позната је његова серија чланака у Победи о проституткама, био је и уредник у КПЗ где је поред свега осталог осмислио и * САБОРОВАЊЕ У ЛАЗАРЕВОМ ГРАДУ*, био је Спасоје пуно тога још...

И биће Спасоје у животу који долази у  још много пројеката и задатака, али ће оно, што је многима доколица, разбибрига и лек за душу, а то је понекад поезија, омеђити његов пут.

Свет поезије је можда данас на маргинама културних збивања, али је поезија ипак за многе читав СВЕТ. Иако се не маже на хлеб и не једе, поезија је данас толико битна за опстанак поноса и наде, да свако ко је понесе у срцу, зна да је на правом путу. А Спасоје тим путем сигурно и успешно корача...

Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић


Јелена Ђорђевић је осмислила и водила програм промоције, а за бонус
је прекрасно говорила Спалетове стихове 


За технику био је задужен Бранко Симић


Мића Живановић је песмом украсио промоцију


Др Предраг Јашовић рецензент књиге *Земља чуда или немој по четврти пут Петре*


Небојша Лапчевић је поклонио Спасоју једну своју песму
и прочитао есеј о његовом стваралаштву


Љубиша Бата Ђидић

ОБРАЗАЦ ЗА ЧИТАЊЕ ПОЕЗИЈЕ СПАСОЈА Ж. МИЛОВАНОВИЋА

Кад као већ искуствени театролог у својој 40. тој години није могао да одоли потврди "да ће поезију сви писати", Спасоје Ж. Миловановић је покушао у свом лирском првенцу (Сенка љубави и понеке песме) да се из те уметничке омче спасава на више начина. Јер увек постоји шанса да се "уже умало не претрже".

Потреба эа поезијом, као потреба за неким природним стањем у свом штоству, вероватно лежи само у једном науку, у науку живота. Дакле, сили живота, сили ничим нзазваној - осим изазовима своје духовне нутрине.

Ако ова књига излази 2010 (аутор каже да је настајала од 1971. - година његовог рођења, до 2010. - година изласка), аутор има право на све маске осим оне којом излази пред лице уметничке правде - без маске. Треба га наравно, као таквог посматрати у друштвеном контексту који носи време српског животног миљеа завршавајући један век, чак и један миленијум, а отпочиње нови век, чак и нов миленијум. Ова бомбаста игра с временом могла је бити симпатична за припаднике генерација које затичу овакве јубилеје, међутим у случају српског "хватача овог времена", како би рекла Зорица Арсић то ништа не значи. Заправо, значи сурово, јер 1999. година, неопростива за свет, за тзв. међународну јавност, сручила се у пребрзо зрење, у пребрзо читање силе живота, онако како је из другог угла, али истог видео Џек Лондон. Тако ће и крушевачки миље имати своје пребрзо зрење, време горких плодова, друштвене трансформације са много недоличности у свом социјалном, моралном и антрополошком језгру, време за скидање маски, прозирних илузија, замућених видокруга, као да су мале људске патње била једина честитост из којих је требало тражити свог феникса, своје унутрашње прочишћавање.

Лепо осећање љубави, лепо осећање родољубља, људска честитост и рука пријатељства, не сме се видети голим оком. Ако пак све то треба афирмисати, то треба чинити кроз иронију, псовку, пристојан вулгаризам, непристојно романтичарско осећање, поп арт узвик, рок ритам, графит, паролу, добар виц, народну досетку, а и сопствену досетку, у непрестаној игри скривеног кловна, који моли да иза маске ипак не проверавате његов идентитет. Ни његово истинско лице. А да он, као глумац на даскама које живот значе (овог пута веома варљиве поетске даске), изведе представу удварајући се малчице недовољно образованој публици која се пали на псовке, и оној лењој духом која се пали на брзи хумор, и оној господстеној у првим редовима, ма где седела, која ће му поверовати у моћ уметности којом је додирнуо њихова презасићена срца, уколико није зашао у ону тамну страну њиховог месечарења новим светлосним флуидом.

Могло би се рећи да у унутрашњем уху ова поезија воли да дематеријализује материјално, деидеологизира све идеологије, разграђује језик, нарочито кад је непажљив, кад му попусти отменост и правописна строгоћа, има изузетну жељу да разара ковенционално, стандардне стереотипе, устаљене и постојеће датости у неодрживој лакоћи постојања.

Кад је реч љубави, о љубавним мотивима, ова књига би могла бити љубавна поезија, могла би по неким другим мотивима личити на социјално-бунтовну реторику, на филозофски трактат о великом ништавилу, на антрополошки торзо за чију се скулптуру у претходном животу прочишћавао - све то под условом да она омча, уметничка, којом нас песник уверава да је себи, као читаоци наметнемо на врат - да та омча успе!

Када је и песник сит и читаоци на броју.

Ако овај математички образац за читање поезије Спасоја Ж. Миловановића није успео, а и он се није у њему нашао, "поезију, нажалост, не могу сви писати".

Љубиша Бата Ђидић