ПОГЛЕДАЈ У НЕБО Погледај небо, другарице из школских дана; звезде падају. И замисли жељу. Ако је права, оствариће се. Ако је силно пожелиш, понеће те собом. Једне вечери, давне седамдесетдруге, кад је Јастребац, од снега стењао, ја сам видео падалицу и пожелео те за ноћ. Али, у истом тренутку и ти си, топећи се од среће, замислила своју будућност, без мене и одлетела си са матуре и мојих снова. Збогом, тихо си рекла и журно потекла у топла мора. Збогом и муњом си исекла сва моја надања, а слане сузе луша посејала, на јелама трепавица, да звоне ко звончићи у ноћи. Блед, проклињао сам, моју жељу, да твоје тело, у харему лепоте, пожелим за постељу, док звезде падају. Сад, кад је младост прошла, и живот самлео наде, погледај у небо, другарице, из школских дана, и кад видиш звезду падалицу, помисли на зимску ноћ, седамдесетдруге и замисли жељу. Ако је права, оствариће се. Ако је силно пожелиш, понеће те собом. © Љубодраг Обрадовић