КОРЊАЧА

Одавно корачао нисам,
улицама велеграда.
Корњача сам заспала,
а још се нечему надам.

Како све лети,
дани, године, живот...
Никако да се сетим,
шта ми се то лепо догодило.

Сад корачам мирно,
а улице празне.
Који то ветар безобзирно,
растерао људе у магле.

Корачам улицом,
излоге не гледам.
Сјај је несаницом,
испунио срца и бедом.

Док се народ освести,
много река истече.
Сад нам и сјај прети,
душман нас изобиљем пече.

Откад корачао нисам,
улицом загледан у срећу.
Грех нам није отписан,
а заборав ни ја нећу.

Као корачам. Још ме не кувају,
а корњача сам што улицом пузи.
Ветрови који градом дувају,
однеће у свет трач о мојој сузи.

© Љубодраг Обрадовић