НОВА

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

НОВА

Природа, запањена од мог погледа
и твоје лепоте, лепрша ко на жару,
а љубав кључа, као вода
заталасана добрим изгледима.
У измаглици беласа нага снаша...

Предивна,
салеће нас плаха гора
чемпреса, борова и јела,
док као луд облећем
траговима бора,
засечених у часу твог гнева
што си ме срела и поспана,
можда грешком, заволела...

Па ме онда завела росом тела
и повела да лутам
опојним брежуљцима
и кроз загрљаје вреле,
нудим ти целог себе…

Ох, природа се губи
кроз грчеве красне,
док падам
на дно сурових страсти.
Сад те љубим,
сад су звезде јасне,
али сутра?
Сутра
долетеће зло,
сутра ће плач
израсти за нас!

Плакаће шума,
док нага лежиш,
а ја те нећу....
"Сишао с ума" - јецаћеш.
"Ох, зашто окреће ми леђа,
зашто бежи,
зашто ми се кожа јежи
кад га видим...
 Зашто? Ох, умрећу!"

Умри. И то се мора!
Умри за мене још ноћас,
али сутра ће други
да вршља царством зора,
већ сутра ће други,
кaо плаховита гора да руди,
јер ти ниси више моја,
теби срце опет
за променом жуди.

Запањена природа,
покошена изгледима,
лепрша ко на жару...
Дах протеклих вода,
у диму заборава,
оставља још једну
годину стару...

А нова
куца у дамару...