SVE ŠTO TAKNEM

Sve što taknem,
iskopni ko na suncu led.
Sve što pipnem,
svoj prirodni izgubi red.

U sebi proklestvo nosim,
i sve na svetu kletve.
Moj pogled već prkosi,
buduće sluteći štete.

Želim snagu svet da menjam.
Hoću užas da ne postoji.
Oluja se kostantno sprema,   
a ja se više ni oluja ne bojim.

Kraj dođe začas.
Još čujem taj glas,
taj eho kataklizme.
Još slušam svest.
Ne plaši me kazna.
Čekam pravu vest
i sreću da me lizne.

Rakija prija svakom.
Stanem na kamen.
Sjaj u travi osvaja lako.
Na kamen stanem,
pa nestanem polako.

Sve što taknem,
nestaje, kopni.
Sve što pipnem,
odmah se rastopi.

(C) Ljubodrag Obradović