Љубодраг Обрадовић - Песма за Живорада Милановића Макија

СЛИКАРСКА


Сачувати заувек пролазности трен,
који разум изазовима опија.
И сликати док стих неизговорен
на платну одговорима засија.

Гледање у светлост око замара,
а слика само благодет зрачи.
На путу до коначног бескраја,
прави спокој никад неће наћи.

Слутњом се не откривају тајне,
нити се немиром свемир буди.
Четкицом искри чари бескрајне,
ветром у нове пустиње жуди.

Да сложи дину своје оазе,
и лепоту до неба узнесе.
Светом да лута и да га спасе,
од будућности зле, без адресе.

Не кунe се доносиоц вести,
четкица платном шири идеје.
Наду ће он опет у сну срести,
иако му снег већ косом веје.

Пролећу секунде, сати, живот!
Вечност се, ко лед на сунцу, топи.
Пред огледалом све је сад криво,
и са судбином лако се стопи.

Ухватити заувек прохујало време,
које пред очима сумњом чарлија.
Сликати тако, да све дилеме,
напаћена душа, срећом убија.
 
Еј животе, ти зачас пролетиш,
а птице сликом заувек лете.
Та истина увек се осети,
кад судбина безизлаз исплете.