foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

All Video - Player


Поштовани песници и љубитељи поезије, радостан сам што могу да вас обавестим да je мојa књигa љубавне поезије под називом "БОГИЊА" изашла из штампе и промовисана 07.03.2012. године у Белој сали КЦК у Крушевцу. Ова књига је у ствари мој покушај да стиховима одам почаст жени која је покретач света... Песме у књизу мој су избор (уз велику помоћ Миљојка Милојевића) моје љубавне поезије објављене у претходним књигама и на сајту www.poezijascg.com . О књизи су писали: Борисав Бора Благојевић, Владимир Тасић, Елеонора Лутхандер и Спасоје Ж. Миловановић.
 

"БОГИЊА" - илузија или стварност ?

Сам наслов ове стихозбирке јасно говори о чему песник г-дин Љубодраг Обрадовић пева. И у овој књизи (као и у предходнe три објављене књиге), песник је читаоцима подарио преко сто песама, пре свега на тему ЉУБАВ. И то њему није проблем, јер је то у ствари доказ да пише од самог рођења и да је дуго и успешно присутан "међ' звездама" на песничком небу Србије.

И сама ова књига је препуна стиховима љубави, а многи су рекли да је о љубави све већ написано. Песник Љубодраг љубав види на свој начин, јединствен, посебан, доживљава је спонтано, као појаву живота, а живот треба удисати пуним плућима, плашећи се да нешто не пропустимо.

Књига није подељена на циклусе (и нема потребе) јер је тема универзална, једна и једина.

Без обзира што има песама из ранијег доба песниковог књижевног стваралаштва, г-дин Љубодраг пева истим гласом, истим тоном, тако јасно, дајући себи песничку слободу, сликовито и изражајно, час тананим римама, час невезаним модерним стихом.

Он се не везује за велика песничка имена: Јесењина, Ракића, Дучића и нека друга, (а знам сигирно да воли њихову поезију), његова песма је само његова, јединствена. Без обзира што су му они узори, он не личи ни на једног од њих и чврсто се држи изреке мудрог индијанског народа која гласи: "Ко гази по туђим стопалима не оставља свој траг". Он једноставно личи на себе и има свој изграђен стил по коме је препознатљив.

У многим песмама које су у овој књизи, песник се не држи уобичајених оквира, не држи се дубоке класичне форме, укрштених катрена (мада их у појединим строфама има) али оно што је веома важно, стилске фигуре, симболи, метафоре и риме су ту, увек присутне и написане баш тамо где треба да буду, што песмама даје посебну лепоту и чар. Због тога је оваква поезија лако читљива, поједине песме певљиве и пријемчиве за срце и душу.

И толико има песама за различита женска имена, ( и све су оне Богиње) да је песник свима подарио своја осећања, трептаје срца, жудњу, чежњу, страсти, снове, наду, стрепњу, жељу, љубав... Ипак сигуран сам да он пева само о једној, јединој жени, БОГИЊИ, имагинарној, нестварној, жени из својих снова, жени коју вечито тражи, негде у облацима, у ливадама, топлој киши, мирисном цвећу, аутобусу, испод врбових грана, у цвркуту птица, у ветру, пролећном сунцу, јецају виолине, јесењем лишћу, блудном пијанству, у кајању, надању и чекању, у својим песмама, жени којој одлази и којој се враћа, која је ту поред њега, коју добро зна а опет је не познаје довољно, која је негде далеко као недосањан сан, а опет близу, ту у срцу и души, блиска његовом вичном поетском перу.

Стиче се утисак да су све песме писане одједном, јаким емоцијама, рефлексивним набојем, (стихијски) брзо пренете на папир, инспиративно, чисто без мудровања и можда на изглед и прво читање наивно, али зар једноставност не открива пре свега искреност и чедност. А морам признати да су све ове песме и искрене и чедне за сваког ко воли лепу писану реч.

Строги критичари би могли рећи да у појединим песмама има недоследности, не поштовања метрике и ритмике, сувишних речи којих се треба ослободити, да су поједине песме предуге, (као да је хтео све да каже не остављајући могућност да песму читалац доживи на неки свој начин)... Могли би рећи и да песник г-дин Љубодраг Обрадовић пише у једном трену, импулсивно, искрено, осећањем из срца и више се не враћа на оно написано, без обзира што је свестан да песма може да се редигује, поправи (не мењајући суштину и срж саме песме, додајући неку нову реч или само променити редослед речи)... Можда би тако песма била јаснија, лепша, свечанија, обучена у неке нове одоре, мирисала неким новим мирисима и мамила неке нове изазове... Али песник то не жели, јер би покварио тренутак инспирације, то за њега не би било оно изворно, прво изговорено у том тренутку.

У томе и јесте драж, и због тога критичари греше, јер је поезија Љубодрага Обрадовића посебна и значајна, не само на овим просторима. И због тога му треба одати признање на искрености и писању, пре свега из душе. Он једноставно својом песмом бележи тренутак, који нестаје некуд у неповрат и чува га као успомену, као сећање, да га не прекрије заборав и сенка прошлости.

И као сладокусац добре песме и ја сам правио одабир неких песама које су оставиле на мене као читаоца дубок и јак утисак. А има их много, тако да ћу ипак издвојити само неколико песама: Циганко, Нисам те срео, Јутро, Пуста улица, Понор, Честитка, Ноћ, Варка, Липњак, Сећање, Јабуке и дуње, посебно песма са чудним насловом Буквама и још многе друге... Али то је мој избор, неко ће одабрати неке друге, њему блиске, нежније, драже, присније и можда лепше.

А у овој књизи, има их довољно за све љубитеље лепе речи. Права ризница стихова, још, "чучи" у песнику Љубодрагу Обрадовићу и сигуран сам да ће још оваквих песама и књига објавити у временима која долазе.

И на крају, последња песма из ове стихозбике под насловом 'Поезија' јасно потврђује све моје предходно написане речи, као закључно слово о лепоти стихова ове књиге.

Песник г-дин Љубодраг Обрадовић је свестан да поезијом не може да измени свет. Он само својом песмом покушава да га улепша. И признаје пре свега себи и јасно казује другима да је поезија опсена, варка, илузија, али и мост који спаја, поезија је спас за све нас и спас наших душа, човечанства од пакости и зависти, она је слатко воће, ваздух који дишемо, истинита бајка, вечна сенка која нас прати до судњег дана, препуна снова као лавиринт који сија за неки нови живот. А сад будите реални и реците; да ли је то неко лепше и боље написао од песника Љубодрага Обрадовића. Ако и јесте волео бих то да прочитам.

 

Поезија...
ТИиЈА !!!

 

Борисав Благојевић
у Ћуприји 20.11.2011. год.

ПОЕЗИЈА

Поезија је опсена,
илузија...
У њој истине нема,
само снови
за живот неки нови,
нестварни,
лавиринт који
у нама сија...

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба...

Поезија је спас,
за све нас!
И за оне друге,
што само у стварности љубе,
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!.

Поезија је ваздух,
који н;едостаје,
који сам живот даје...
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера
колором скрива,
сво зло у нама убија,
и цветни тепих
ка звездама открива...

Поезија нам отвара очи
и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња...

Поезија, ех, снови,
илузија, опсена...
Поезија, ех,
живот бољи, срећа...
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати
и све наде у јаву
стихом допрема...

Поезија...
ТИ и ЈА!!!


ПЕСНИЧЕ, ПЕВАЈ О СРПКИЊАМА!

Песме, у збирци „Богиња“, Љубодрага Обрадовића, на потпуно нов идеалистички начин расветљавају најузвишенију људску потребу за љубављу. У временима транзиционим, тешким, у којима се углавном пева о патриотизму, жалом за прошлошћу, Српском болу, Косову и Метохији, песник се осмелио да објави збирку љубавне поезије и више је него сигурно да овим топлим песмама доноси неки нови ветар у Српско песништво.

Сада већ искусни стваралац, песник Обрадовић, пева о жени као савршенству природе, пева о оствареној и о неоствареној, измаштаној љубави. Искрено маштајући пева о жени, као не само телесној потреби, већ о жени као духовном идеалу. Ове песме, на пиједастал највиших духовних вредности, које су испред материјалног, стављају жену као мајку, партнерку, љубавницу, икреног сапутника кроз живот и као неостварену љубав. Живот песника није лак! Од његове интегралне везе са завичајним Треботином, па до потребе да се песнички изрази и опева не само своје остварене, већ још и више неостварене симпатије, хода ивицом песничког амбиса, али увек зрело успева да одржи замишљени правац и жену, именовану и неименовану, стави у епицентар света и својих маштања.

Овoм збирком Љубодраг Обрадовић, се сврстава у данас најзначајније модерне песнике љубавне Српске поетике. Мало је данас песника, који искрено певају о жени. Збирка „Богиња“, омогућава да се жена као људска тајна, потреба и тежња, упозна и из једног непознатог угла, који нам песник открива. Људско песничко искуство не само да је поука, већ и унутрашња душевна бура у свеопштем усхићењу о лепоти, коју ми обични људи називамо женом. Љубав је и у овој збирци синоним за појам жене, неприметно око нас лелујају и круже, али је мало одабраних који овакву љубав идентификују и не мистификујући је описују и о њој певају. Такав је и обдарени песник Љубодраг Обрадовић.

Песник се, са овом најновијом књигом, искључиво љубавне поезије, сврстава у оригиналне ствароце, слободно можемо рећи, Српског значаја. Љубавна поезија потребна је народу језика на коме песник пише, као што је људима потребан ваздух да преживе.

Песме су нада за неко најављено боље сутра, за лепши и праведнији живот, у коме љубав мора да победи све људске слабости и сукобљавања.

Читајући песме из збирке песама „Богиња“, читаоцу се преносе јаке емоције песника, али и стварају сопствене, релаксирајуће, које подстичу благо титрање лепоте и душе. Ове емоције подстичу нас обичне људе, на размишљање о етици, лепоти, толеранцији и делују као најлепши тоник за обнову свих духовних вредности које смо запоставили у биолошкој борби за опстанак.

Најтоплије честитам песнику, на уметничком изразу, на лепоти речи и идеала, на храбрости, да се са оволиком искреношћу и топлином опева жена, коју познајемо, али још и више не познајемо. Песниче, само овако настави! Певај о љубави, певај о Радама, Милкама, Љиљама, Ксенијама, Зорицама, Милункама, певај о свим Српкињама.

Владимир Тасић


БОГИЊА

Око тебе врти се свет...
Младост, љубав и прилике...
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!

Око тебе бљешти сјај,
милион срца слути срећу...
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу...

Слободно скочи,
све кочнице откочи...
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш...

Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај...
Нека на коленима чекају рај!

Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан...

Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли
она, која гази цвет
и све који зраче...

Око тебе врти се свет...
Срећа лебди на крилима...
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима...


BOGINЈA – pesma koja ženu vraća na pijedestal...

Mnogo je onih koji zloupotrebljavaju poeziju radi lične osvete. Kao pesnik, antologičar i prevodilac poezije sa i na švedski jezik i srela sam pesnike koji mrze žene, tačnije rečeno, mrze pola čovečanstva, ma kako to čudno zvučalo. Pesma Ljubodraga Obradovića *Boginja * bila je melem na duboku ranu koju su naneli pesnici ženomrsci.
Hvala mu, jer je ženu vratio na pijedestal. Hrabro je stavio pesmu "Boginja" kao krst pred te nesrećnike da uzmaknu i prestanu da je blate.

"Ja dobro vidim brlog prosut u korito ženskog lica" ove grube reči, teško mi je reći – stih, pesnika Nenada G. razbolele su me, kad sam ih na žalost, pročitala pre nekoliko godina i sve do sada, do pesme "Boginja" nisam videla svetlo u tunelu.

"Oko tebe vrti se svet...
Mladost, ljubav i prilike...
Ti naprosto opijaš slikajući slike,
u kojima i kraj svoj beskraj ima!"

Ovi Ljubini stihovi nisu samo klasično renesansno divljenje ženi, već i putokaz za ceo dvadesetprvi vek, a za sve vekove koji dolaze.

*Slobodno skoči,
sve kočnice otkoči...
Život je slep, kad si tako lepa
po suvom dok plivaš, u mirisima uživaš,
sve skrivaš, a smisao otkrivaš...

Slobodno čizmom
zgazi cvet, koji rudi za greh,
i osmehom ih oteraj u očaj...
Neka na kolenima čekaju raj!*

Usud, poezija i rodni grad Kruševac, spojio me je sa ovim izuzetnim čovekom, pesnikom Ljubodragom Obradovićem. Pored Ljube može čovek slobodno da bude po malo lenj i da kaže: "Što da se ja bez veze mučim, Ljuba će to i onako, bolje i brže da napiše!".

Oko tebe blješti sjaj,
milion srca sluti sreću...
Oko tebe lampioni,
svi šampioni,
i nada da oka ti odsjaj
zaboraviti nikad neću...

Čitam ove stihove i odmah pomislim, da su to mene krišom gledale neke muške oči... Ovako sigurno misli svaka žena – boginja kada čita ovu Ljubinu pesmu.

Jedan je Bog, a sve žene su Boginje i dobri Čovek koji ih čuva. Raj na zemlji, makar u Kruševcu i okolini i u Ljubinim pesmama.

Eleonora Luthander



О ПОЕЗИЈИ – БОГИЊИ, Љубодрага Обрадовића

На самом почетку ваља се подсетити да свако време има своје читаоце, чија су читања увек другачија. Из различитих читалачких контекста, подтекста, из белине текста увек избијају нека нова значења и нови смислови. Да бисмо ушли у динамичку структуру књижевног дела у целини, баш као и у значењску структуру само једног, изолованог уметничког артефакта, потребно је проучити начин компоновања, асоцијативана повезивања, интезитет емоција, смисао и богатство мисаоности... а све то проналажењем откривених и скривених значења, мотива, неодређености итд.

Искуство и умеће које имамо као читаоци нису нам довољни да бисмо овај рад успешно уобличили. Потребно је и познавање принципа проучавања књижевног дела. Како, дакле, читати четврту књигу Љубодрага Обрадовића БОГИЊА? Може ли се она читати сама за себе, без упознавања њеног аутора, његовог живота, лектире коју је читао, канала којим је та лектира долазила до њега, ко-текста и контекста њеног настајања? Наравно да може. Али, "половина јабуке није цела јабука".

Већ и биографски подаци о Љубодрагу Обрадовићу откривају да је реч о више него занимљивој песничкој фигури, али и фанатичном посвећенику култури.

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац и Пореској управи Србије. Тренутно ради као директор Културног центра Крушевац и активно учествује у креацији и релизацији свих програма Културног центра Крушевац.

Његова посвећеност се огледа у свим сегментима културног и друштвно-политичог живота своје средине. Посебно је активан у Културном аматеризму и познат је као идејни творац и један од оснивача *ФЕДРАРА* - Фестивала драмског аматеризма Расинског округа, о чему сведочи и награда Културно просветне заједнице Крушевац за најбољег појединца у културном аматеризму Града Крушевца за такмичарску 2007/2008. годину. Добитник је и других бројних награда и признања, а посебно ваља истаћи признање ПОВЕЉА за 40 година трајења и значења ФЕДРАСА из Малог Црнића.

Такође, захваљујући његовој посвећености инициране су и манифестације: *ЗА МИРИС БОЖУРА* којом песници дижу свој глас за очување Косова у Србији песничком манифестацијом која се реализује широм Србије и Расејања; *ПЕСНИЦИ ДРАИНЦУ У ПОХОДЕ* у сарадњи са Културним центром *ДРАИНАЦ* и Народном библиотеком *РАКА ДРАИНАЦ* из Блаца; МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК у Белој Води, ПЕСНИЧКА ПРПОРЕЊА у Коњуху, ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА у Макрешану, ЋИРИЛИЦА у Треботину; програм *НОСТАЛГИЈА* у коме се Крушевљанима у сарадњи са Радио Крушевцом представљају културне вредности Крушевца; циклус трибина * КРУШЕВАЦ ПАМТИ * које имају за циљ да подсете на значајна имена из историје Крушевца из области политике, спорта, културе, просвете, науке и сл.; обновио је сајам књига Расинског округа на коме се додељује награда *РАСИНСКИ ЦВЕТ* за најбољу књигу и издавача Расинског округа; успоставио је и наставио међународну сарадњу Културног центра са установама културе у Бугарској (Хасково), Италији (Сан Бартоломео) и Црној Гори (Пљевља), отворио просторе КЦК-а за бројна удружења грађана у области културе (за фрулаше, хорове, градске оркестре, соло певаче, фолклор итд...

До сада је самостално објавио три књиге поезије: *ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ*, *ЖИВЕТИ СЛОБОДНО* и *МИРИС БОЖУРА*. Песме су му објављиване и у бројним заједничким књигама и часописима у Србији и ван земље.

Оснивач је и власник сајта www.poezijascg.com који окупља преко 400 песника из Србије и света, које спаја идеја да се и *песмом може мењати свет*. Поред представљања поезије на сајту и виртулног дружења песника из Србије и расејања, чланови сајта имали су до сада и 12 дружења широм Србије (Београду, Крушевцу, Треботину, Грзи, Параћину, Алексинцу, Лесковцу...), а објавили су и два Зборника поезије: *ПРВИ ПУТ* и *ЉУБАВНИ рецеПАТ*, а припремају и трећи зборник рефлексивне поезије *ВЕТРЕЊАЧА*.

И зато ове податке из биографије треба имати на уму, када се говори о стваралаштву Љубодрага Обрадовића, јер ће завичајност, као и посвећеност друштвеном ангажману остати извориште његовог поетског света. Такође, све ово му омогућава да шире упозна, види и доживи слојевитост и целовитост живота свога народа као и разуђеност и разузданост његове културе.

Стасавајући и формирајући свој поетски израз током времена колико друштвеног толико и културног размеђа у Србији, која се непрекидно распиње између својих патријархалних корена и модерне културе, Љубодраг Обрадовић своје стихове конципира управо на овом антагонизму. У различитим временима био је сведок и активан учесник борби између новог и традиционалног, а био тога свестан или не, то је имало утицаја на његову поетику, на значењску, обликовну и мелодијску димензију његове поезије.

Као млад песник, формира се у духовном миљеу оних писаца које је проналазио у школској лектири: српских раних модерниста - Милана Ракића, Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Иве Андрића и др... али и на тематским искуствима Сергеја Јесењина, Шарла Бодлера, Жака Превера... и структури песничког израза новог таласа српско-југословенског модернизма: од Пере Зупца до Васка Попе.

Тако већ на самом почетку свог стварања формира мотивско-тематске осе којима се непрекидно враћа: село/град, конзервативно родољубље / либерални интернационализам, природа / техницизам... Све до стално присутне "Жене" и "Љубави", са свим замисливим варијацијама на задату тему, од чисте еротике, до апсолутне метафизичке посвећености. Збирка БОГИЊА састављена је од његових песама управо посвећених "Жени" и "Љубави".

Лакоћа певања је заједнички именитељ песничког дела Љубодрага Обрадовића. Ово се запажа у целокупном песничком опусу аутора, како у интимистичко-исповедној лирици, преко рефлексивних и родољубивих песама, до шаљивих песама. Лирика потпуно личног, неоромантичарског и неомодернистичког израза, одише усхићењима лепотом, али и горчином пред појавама, пре свега друштвеног, ништавила.

Песме у овој књизи певају о животу појединца у његовом друштвеном окружењу, о заједници, и то у разним тренуцима тог живота. Те песме имају практичну сврху да комуницирају са дубинским, митским слојем стварности и његовим силама, које су за заједницу једнако стварне као и повод песме. Отуд су све оне бремените дубоким садржајем митског чак и када не говоре о готово митолошко-метафизичким бићима "Жена" и "Љубав" него о обичним људским ситуацијама. Ритмичне су (готово да могу да се певају) и пуне пробоја семиотичког - оне представљају богато поље за истраживање у не само поетском, већ и социолошком кључу.

Песма "Допустите" (коју издвајам као посебну) почиње стиховима: "Допустите, ви бисте у град, госпођица да будете, зар не?/ Смета вам тишина и равнодушност села! / Ох, несрећнице моја, да није то сада / какав хит, или договор ваш,/ са прохтевима тела?" У песми се говори о томе како младић (који представља песничко "ја"), безуспешно покушава да одговори своју љубав од одласка из оне средине у којој је, према њему, једино могућ спој љубави са својом прапостојбином - природом. Ова песма није (или није само) лекција о неопходности останка на селу. У њој се наслућује једна важна црта његовог певања - његова спремност да се одупре неприродном, спутаном, техницистичким правилима, и, даље, песма је слика путева пред женом која у себи носи "нешто и више". Иза њене одлуке крије се вишезначности обичајносног живота и обичне девојке. Она пристаје на игру одласка, али ми не знамо да ли је она (заувек) отишла. Шта је њен циљ? Остати предмет жеље или угасити жељу. Она је објект посматрања и жеље, али призма кроз коју се прелама непосредна и претпостављена стварност коју песничко "ја" производи и препознаје . Зашто се она одриче останка, понуђене јој апсолутне љубави? Зашто пристаје само да заводи? Да ли је за њу завођење - никад се не открити до краја, не прекорачити црту, никад се не занети, никад не остати, већ се само дати да се наслути, представити неизрециво. Шта је тужније од немогућности љубави под било којим условима?

Љубодраг својом поезијом хвали и слави љубав према свему, тражи је у свему: у травки, у бубици, у ветру, у бору, у потоку... тражи је и бива весео наизглед. У ствари, он дуго и болно плаче над немогућношћу остваривања апсолутне љубави коју својим стиховима сугерише, он у ствари тугује због пролазности свега, па и љубави...

Песник, када пева, пише углавном у првом лицу, па се стиче утисак да је он тај главни лик своје поезије... И да он у ствари, све време и пева да би осмислио немогућност љубави. Он пристаје да буде у немогућем сусрету са својом аутентичном љубављу. Уосталом увек се воли оно што се нема, као да без чежње, стрепње и бола и нема љубавне песме.

Тек, инцидентни стихови, да их тако назовемо, говоре истиниту и наоко праву причу. Тако и збирка почиње питањем "Богињи", жени и љубави, на које се не даје одговор: "Око тебе врти се свет/ Срећа лебди на крилима/ Зашто свима заледиш срца,/ а happy end ти зрачи у очима..."

Песник је смирен и самоуверен када себи даје улогу проценитеља туђих поступака, међутим, када сам одлучује шта треба, или шта мора да чини, опредељује се за „социјално прихватљиву “варијанту. У ствари, има се утисак да би Љубодраг прељубницу и прељубника боље оправдао, одбранио и подржао, него што би самог себе у истој улози.

Лирика Љубодрага Обрадовића се од самог почетка доживљава као чиста исповест срца, јер је његово основно песничко гесло је да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу, управо да извире из њих. Опредељујући се за такав вид песничког стварања, Љубодраг и остварује свој циљ, јер успева у томе да се његова поезија нађе изван појединих праваца, авангардних струја.

Сама љубав јесте његова инспирација, али и остаје илузија, сневање, надање, а он томе и тежи јер зна да *срећа је лепа само док се чека*.

Природа, као велики круг кретања у животу и његовом стваралаштву нуди се као божји врт, настањен многим садржајима међу којима влада вечни склад и уравнотежено стање доведено до идеалног. Ту је све „безгрешно“, лишено зла. У обичајносном коду, савршенство је метафора, а спуштање те метафоре у егзистенцију блиско је, по пореклу, доживљају да је Човек Ништа ако не тежи том савршенству.


мр Спасоје Ж. Миловановић

БОГИЊА

Око тебе врти се свет...
Младост, љубав и прилике...
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!

Око тебе бљешти сјај,
милион срца слути срећу...
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу...

Слободно скочи,
све кочнице откочи...
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш...

Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај...
Нека на коленима чекају рај!

Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан...

Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли
она, која гази цвет
и све који зраче...

Око тебе врти се свет...
Срећа лебди на крилима...
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима...

© Љубодраг Обрадовић