ИМА НОЋАС...

Има ноћас нешто у мени,
што ме покреће и што ме води,
мирисима пролећа тек откривеним,
песми славуја и најдражој слободи.

Изван свега сам, ноћас драга,
у свету који понеко сања.
Ноћас ми неће пријати мрак,
сит сам свих жмурки и играња.

Играо сам се дуго са собом,
гајио илузије, пробао свашта...
Остао ми на крају само бол,
остала ми изиграна машта.

Лутао сам, верујући људима,
а сeби никад поверовао нисам.
Ноћас знам доста о тим стварима,
први пут ноћас са собом сам присан.

Кошмар је сад прошлост,
која се не цени.
Напољу је ноћас пролеће
и поћи ћемо у живот загрљени,
не хајући за оне који неће.

Ићи ћемо окужени мирисима...
И живот наш, мирис је само.
Удисаћемо драга све те чари,
то једино од свега и имамо.

© Љубодраг Обрадовић