СЕЉАК

Сунце полако маглу убија,
а ветар у мени расте.
Празнина понекад прија,
кад небом играју ласте,
кад радост у души цвета.
Сад ми се ни спава, ни устаје,
ни мисли, ни не мисли,
сад тело игра,
а мозак искључен.

Јуче сам копао,
јуче ме сунце пекло,
сву прашину мисли усковитлало
и са знојем машту ми испило.
Не, нема бистрог потока
мисли у њиви.
Нема брзог протока
планинске свежине,
кад мотика тресе ти тело
и зној кипти за будућност бољу.

Нема ни маштања ноћу,
јер ниске таванице
и трошни кревети сном те закољу,
чим бело сунце дана поклекне врело...
Чим мишићи, од рада набрекли,
гладна уста напуне сољу
 и посластицом од проје и зеља,
па жеља погледа сламу за кревет
на поду од земље...

Сјајно је село.
Само ради! Дању ради,
а ноћу одмарај кости
и срећу тражи у наручју своје жене,
јер нећеш је наћи у мислима
кад сна нема...

Јутро без циља.
Лежим, а устао бих,
да напољу не светли магла.
Сна немам, машта стала,
oд ноћас мисли се не роје.
Мучи ме силно
вечна жеља свих сељака,
да град никад не пада.

Јер увек све спава, земља спава,
људи хрчу, жене стењу, деца јече...
Лепшу будућност у сну звече
и по коју шољу раја просе од јутра
и краду бољу таму бежећи од сунца,
да не би зољу за претке примили,
да не скапљу
пред обиље које јесен доноси.
Да својом крвљу подмладе тела,
бар у сну...

То људи? То село?
Поклони ми ноћ,
добри Боже.
Подари ми само мрак и облаке,
месец да заклоне
и звезда зрак не пропусте,
душа да се одмори
и кости да се сложе
у лежишта назубљена,
да њиве не опусте...

Не знам ја много,
не знам ништа,
па се у бесу знојим,
а тело дрхти, да не страда,
скривена нада из маште.
Ох, како силно желим
да  родна година
прекрати све патње моје.

А испод прозора, дах лета
прети да олујом сунце помрачи,
да живот постане бол,
кад падне вода претворена у град,
да се не разлије
и да разбије наду,
па постане река.

Ох, да ми је да девојку младу
пољубим у том тренутку,
да Бог погледа и насмеши се,
а жеља да боље види,
небо да рашчисти...
Она млада, у мом загрљају греје се,
проткана сударом, не стиди се,
а добовања по крову нема
и чисто је небо.
Лупају само наша срца...

Ех, машта ме понела,
да стварност не убије ми идеју.
Жудња ме њој донела,
а страст кости поломила,
па сам постао врећа,
али празна,
без мисли и сећања.

Ја сељак,
у кукуруз бих пре него у рај!
Ја сељак!
Милост добри Боже.
Смилуј ми се, спава ми се, спаваа...
Амин!
И већ хрчем.
Ни молитву, а летим у понор...
Ивице оштре...
Дрхтим од страха све до јутра,
до првих петлова и сунца,
кад ћу весео да запевам
чим прву бразду узорем...

© Љубодраг Обрадовић