Аутопортрет Добрице Максимовића
ДОБРИЦА
Добрица добро поклања...
Сликама својим спокој даје
и делић свога неисањаног сна,
у машти пролазника да траје!
А камен ко камен, тајне скрива!
Уметност годи и машту и телу.
Осмех слика напаћеном прија,
док упија идилу у сликама успелу.
И није било потребно тупити зубе,
светлост душе из слика сад зрачи.
Сви које ока трептај понесе,
знаће: ту љубав ведри и облачи!
А све на крају испадне тако просто,
кад историја будућности пресуди.
Котрљао се низбрдо за животом,
сад пред њим клањају се људи!
Добрица добро поклања,
данас кад похлепа влада светом.
И тражи излаз из таквог стања,
трагајући за сопственом планетом.
Добрица немиром пали васиону,
горе бакље вечности ко на длану...
Све се учини за љубав праву,
ону што мирише на брескву рану.
Своје немире дао је за вечност,
чаробне речи још се шапућу.
Од камена сазидао је мост,
што одведе га у небеску кућу!
Добрица добро поклања,
не однесе се све са собом...
Сад и шетње до свога сна,
остави свима пред погледом.
© Љубодраг Обрадовић
Добрици Максимовићу, сликару чије слике плене
тајнама вечности у трену тако пролазном!
Добрица Максимовић - аутопортрет