МИСАО О ТЕБИ

На јелама овим,
зеленим ко гуја,
лик твој ловим.
Мислећи на тему
прохујалих олуја.

Промешам прошлост
и зрнца збиље,
па знојим се и бесним,
јер сам само мрав
на тромеђи речних струја.

Ја се знојим,
а борови певају,
славуји ноћ раздањују,
цвеће мирисом опија,
а песак се котрља
и цури пешчани сат.

Баш брига неког за мене,
моје прохтеве и моје жеље.
Баш брига збринуту
за незнанца
из комшилука маште.

Он је ту да ласка,
осмехе дели,
да се претвара, пати,
црвени, бледи,
од радости скаче,
због туђег смеха плаче.

Он је ту, јак као стена,
све мора издржати:
поноре пребродити,
језера прескочити…

Он све то мора
да би на дну смелих очију
делић сете открио.

Да би у срцу хладном
откуцај топао
за себе наслутио.
Он мора…
Ја то морам…

На јелама зеленим
бледи јава.
Да, ти си смеђа,
а мене, сад,
 занима плава.

А ипак...

Ноћи, месечина...
Снови у трави...
Само снови...
Ох, како је горка
и сурова то истина:
и тебе сад привлаче
младићи нови.

Не можеш другачије-
тело прохтеве ваља.
Само будале остају верне,
паметан прошлост
лако заборавља.

На јелама зеленим,
зелени срџба чемерна.

Ја сам веран ко псето
и памтићу те вечно.
Борови ови и јеле
знаће све о теби...
И како те у мислима ловим...

Борови ови и јеле
знаће колико те
сваку ноћ желим
и колико те волим...

© Љубодраг Обрадовић