МОЈА ЈЕ СЛАБОСТ


Моја је слабост
од непознатог страх
и занос да желим радост
и кад је у животу крах.

Оклизнем се, падам...
Опет свиће зора...
Живот је тако кратак,
као одсјај метеора.

Сад дашак ветра
хлади ми чело
од силних жеља
сво узаврело.

Сад сан је
слатка обмана
да, можда, још неког
пече моја рана.

Ха! Ником не смета туђи бол.
Свако дрхти за свој грош!
Свако од нас горд је и охол,
за себе лорд, за друге олош.

И тако живот струји,
венама теку снови.
Увек кад сам у олуји,
сањам почетак нови.

Докле? И нада има свој крај.
Док сањам светлост небеску,
бојим се да ме не сагори тај сјај,
да не направим животну грешку.

Моја је слабост
жеља свет да мењам,
а за сопствени излаз,
мост још немам...

© Љубодраг Обрадовић

Još