НЕПОЗНАТОЈ...

Једно поподне
били смо заједно.

Историја тог поподнева
је случајна, као и живот
и све што доноси.

Испит... сам у холу...
дим и остало.

Ипак, самоћа је испарила
са димом, кроз отворени прозор,
чим сам спазио трему,
на лицу девојке до мене.

Смешећи се,
почео сам да је тешим,
ја, највећи тремарош.

И заборавио сам све о себи...
И предстојећи испит
и велике планове...
Заборавио сам све,
осим ње.

То поподне,
које је личило на сан,
провели смо заједно.

Можда грешим, али мени је улица
била тако лепа и романтична.
И све куће, сви паркови и сви људи,
све то, што је промицало крај нас,
било је дивно, свеже, величанствено...

Киша је лила.
Ја сам газио
по барама, њу гледао...
А лишће је усред лета
под ноге слетало,
као да је хтело да каже,
да подсети, да слаже,
да је јесен, да ће зима,
да сам сам...

Лишће је летело, као да је хтело,
да ме разочара иронијом света:
људи се спотичу, јер не пазе.
Лишће је летело да ме замисли
и да га згазе...

А ја сам све то потиснуо
и био природан, весео, раздраган.
Ја сам, све те сумње шутнуо
и био оно што нисам,
оно што желим.

Она је насела, поверовала је
мојим речима, мојој глуми.
Почела је и сама да прича,
да везе.
Заборавила је чак
и неуспех на испиту.

Можда и грешим, али улица је била
тако лепа и роматична и њој и мени,
све до доласка аутобуса
и мог махања...

Данас кад се сећам,
јасно ми је
да знам много о њој,
да знам све!

Осим имена...

Данас кад се сећам,
јасно ми је:

Једно поподне,
били смо заједно...

© Љубодраг Обрадовић