
Љубодраг Обрадовић говори своју песму 1975. године. Забележено на магнетофону, а ових дана дигитализовано.
НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ…
Напољу киша лије
плава ко моја сета.
У души киша лије,
а нада лебди у ваздуху.
Ја не знам чиме то
кидаш моје мисли
и не знам
који враг ме уз тебе лепи,
али сад,
док киша лије
и пуцкета шаторско крило
на дотрајалом камиону,
мислим на тебе и себе
и комбинације.
Моји потези су незграпни,
моји поступци очајни.
Дављеник се за сламку хвата,
а мени пена смета,
ја не видим сламку.
А напољу киша лије
плава ко моја сета,
зелена ко моји идеали.
Много је на свету очајника,
море је мени сличних,
море плаво…
Али има и супротности.
Има срећних очајника,
има глупих срећника,
свега има.
И плаве кише и зелиних идила
и наде, свега има.
Напољу киша лије-
добош над главом,
у души киша лије-
добош у глави.
Мисли су осице,
трутова нема.
Деца су гладна.
Стењу жене.
Око олтара,
босоноги цвиле
док поп
кандилом маше.
Ти си побожна,
старомодна,
очајна.
Цео свет да гледа,
а глас до мене
да не долети.
У ствари,
иза јеле ја ћу бити.
Нећу да се светим
док киша лије
плава ко моја туга.
Човеку се радо
иза леђа смеју...
Док се он нада и тоне,
док плива и дави се,
сви би да га потопе.
Мени не треба друга,
ја нећу бољу.
Сусрети на острву,
палме и слично.
Јасни видици
и помешана осећања.
Ништа необично,
само кап
У мору истих судбина.
Глава кошница,
тело сојара,
пут мрачан.
Тврдоглаво магаре
на циљу.
Напољу киша лије,
модра ко моја сета,
а у грудима срце бије,
као да си ти најлепша
и најбоља,
као да си ти једина
цура света.
Напољу киша лије,
зелена ко моји идеали,
у души киша лије,
а нада лебди у ваздуху,
птице је носе.
Огромне птичурине
судбину над главама носе.
Надања и страдања,
падања и пропадања
и мало светла на истоку,
после кише плаве
и плаве сете.
Огромне птичурине
судбину носе..
Носе...
А не стижу...
© Љубодраг Обрадовић