ПРВОМАЈСКА Кренули смо уз брдо,
путем од клесаног камења.
Смехом да заклонимо понор.
Утеху да тражимо за промашена хтења.
Своје заблуде и празнине,
узносимо на врх планине,
да их лакше бацимо у дубине душе
и побегнемо од истина које гуше.
Са годинама које пролазе,
схватамо да је пролазно све.
Сваки трен свој идеал има:
неко је ту да даје, други да узима.
Ми смо ту све да издржимо.
И кад разум сумње намеће,
ми смо ту да се дружимо
и песмом бодримо пролеће.
Попели смо се на брдо,
путем од клесаног камења.
Сад знамо: "Тек кад осети тврдо,
човек пожели савест да мења".
© Љубодраг Обрадовић