ШТА БИ ХТЕЛА ЈОШ

Ехо говора одзвања,
машта твојим путањама
милује моју душу,
живим у бригама,
окружен патњама
и шта, шта би хтела још?

Моју крв ?
Расуо сам одавно !
Моје тело ?
Узела си !
Моју машту ?
Попила си !
И шта, шта би хтела још ?
Да ти лижем стопе ?
Лизао сам !
Да те носим на длану ?
У срцу сам те носио !
Да будем веран ?
Јесам !
Па шта, шта би хтела још ?

О бедо моја,
у кожу,
у ћелије,
што си ми се увукла
и ту, на дохвату жеља,
свлачиш се стално,
свакога дана,
свакога трена,
већ годинама,
а ни дан данас
се ниси свукла.
Шта би хтела још ?

Ехо говора одзвања,
крик ћутања ме мучи.
Живим ту,
у царству морања,
окружен људима,
окружен тамом,
живим од сећања
и маштања
и шта, шта би хтела још ?

Шта би хтела,
кад нема остајеш,
на све од силних стрела,
које ти спокој боду ?
Шта би хтела,
кад се не јављаш
већ данима ?
Можда бољу понуду,
можда крај ?
Шта би хтела,
слободно реци,
остварићу ти жељу !
Зар ти нисам,
стотину пута говорио,
да ми проблеме пренесеш,
решићу их по сваку цену !

Ако те други младић занима,
реци !
Ако ти више нуди,
лепшу будућност,
бољи живот,
шапни,
ја знам да се повучем !
Али реци,
јави се,
ћутање ме нервира.

Бар да знам,
на чему сам,
па да скочим у Саву
и окупан, освежен,
пођем на другу страну,
далеко од твојих стаза !
Бар да знам,
на чему сам,
па да запловим у славу,
ношен бесом,
на моју пролазност
и твоју вечност.

Ехо говора одзвања,
машта бројним питањима
мучи мозак,
живим у бригама,
окружен патњама,
али, зашто сам,
зашто сам то хтео ?

© Љубодраг Обрадовић 2005