УЗ или НИЗ МОРАВУ?

Куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем,
да успоставим нарушени склад.

Јер, одавно песму нисам написао,
која ће срце спокојним да држи...
И кренуо да пронађем смисао,
који неће немиром ум да спржи.

Јер, одавно нисам изнад Мораве,
летео на крилима својих снова
и тражио ону, што има очи плаве,
 да јој стихом стварам свет изнова.

Јер, одавно ме љубав није понела,
у чаробни свет, који само она тке.
И не видим одавно, излаз из тунела,
иако и превише верујем у снове.

Све наше истине неумитно вену,
заблуде су нам, из дана у дан, веће.
Ја још љубоморно чувам успомену,
на своју младост и те дане среће.

Кад сам у моравским вировима,
конопљу са својима знао киселити...
И сањао, да ће ми после, на прелима,
девојке љубав у живот уселити.

Кад сам у моравским воденицама
брашно од целог зрна пшенице млео
и вoлeо цуру са, бујним плетеницама,
која се памти за живот цео.

Кад сам у вечери топле, летње,
газио спрудом и моравским брзацима.
И знао, да спречити ме нико неће,
да кроз живот пловим на стиховима.

То сећање и сад ме у изазове узноси.
Животно искуство само је обмана!
Живот слабиће, као сабљом коси
и исклеше им у срцу безброј рана.

Све реке, одувек, некуда теку,
односећи са собом наше наде.
Одувек сви газимо исту реку
и живот нам неко, од рођења краде.

А ја још увек у души гајим спокој.
Стихови ми изнова срцу мир доносе.
Свако живи, нек живи сан свој,
а моје мисли, сад су као кап росе.

Ако их рука одмах на папир не разлије,
своју истину и од мене ће скрити.
Као сунце, кад првим зраком росу попије,
тако ни мене, ни мисли, више неће бити.

И куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Ја више не бринем за те ситне детаље,
јер знам, прошлост се не враћа никад!

И куда и како пливати даље,
кад је на сред Мораве укотвљена скела?!
Судбина и мени одговор по голубу шаље:
Животна струја те, низ матицу, већ понела...

© Љубодраг Обрадовић