Пратња на гитари Младен Обрадовић Млађа
ЗВУК ВИОЛИНЕ
Звук виолине из новог апарата
и мириси поветарца, буде сету.
Звече шерпе на старом путу,
птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.
Разигра се носталгија,
филм се рaзвије.
На белим кобилама,
долазе смеле клинке.
Осмехе
и слатке речи доносе.
Волео сам увек супротности:
шетње по киши, мраз,
бекство са капија…
Сад вино прија,
ко смешна
и сурова стварност.
Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Звечи тишина.
Твоје усне другог љубе,
моје срце на другу мисли…
Ноћ је, певају славуји.
Пише се црно, дечаку пијаном.
Кораци испод стрехе,
твоји кораци у крађу крећу.
Искусни принц и виолина.
Немоћно дрхтим.
Бес кључа на реалност света,
ноћ је јунска, липа цвета
и шерпе по путу вуку деца.
Песме вену од жеља,
грешне мисли троше тело.
Биће весеља,
чим пожелим спас у промени.
Биће радости,
кад заборавим гадости
и у бекство кренем.
Звук виолине кишу разгони.
Све истине кад ти поклоним,
бићу празан и волећу тај пораз.
Звук виолине уморне одмара.
Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Твоје усне другог љубе…
Птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.
Бес кључа на реалност света,
ноћ је јунска, липа цвета
и шерпе по путу вуку деца…
© Љубодраг Обрадовић