foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

МИНХЕН

Улица дуга, широка, права и пуна људи и буке. Аутомобили јуре, трамваји пиште, а мушкарци, жене и деца, девојке и младићи, старци и бабе, бели, црни, жути, пролазе, играју се и брбљају. Брбљају! То је једна од улица Минхена, у који сам дошла из поткопаоничког села Жилинци, да нађем срећу, да зарадим лову и постанем појам, нешто велико и несагледиво у очима мојих сељана.

"Она је била у Немачкој", причаће се у селу. Намлатила је грдну лову. Она је богата, наклапале би проводаџије. А и лепа је. Дулек. Од ње не би било никакве штете, напротив. А прошлост? Сетили би се неки. Прошлост! Прошлост? Ма ко те пита за прошлост. Младост - лудост, тако је то. Она је сад зрела и паметна. Погледај је, звецка од једрине и дуката. Да Рођо, дуката!

Зовем се Миленија Јанковић. Двадесет ми је година. Нисам ни лепа ни ружна. Млада сам, а то је довољно за кицоше и сеоске ђилкоше. И лакомислена сам, баш лакомислена. Лако подпадам под утицај других. Њихове жеље, лепо срочене у слатке лажи, лако ме занесу и ја пристанем на нешто од чега младе, паметне девојке, беже, па се после кајем. Можда је за то криво моје несрећно детињство, можда и родитељи, а можда и нешто треће, не знам.

Почело је то кад сам узела петнаесту. Ишла сам у осми разред, у школу која је била добрих десетак километра од мог села. Пешачила сам до школе сваког дана, заједно са друговима и другарицама. Једног мајског дана случајно сам остала са Жиком насамо и десило се... Испод једне старе букве, на маховини зеленој ко гуја, постала сам жена. Жика је испричао свом пријатељу Милутину и идуће недеље сам, тобож случајно, остала насамо и са њим. После се то расчуло. Долазили су сви. И старији. И млађи. Балавци и ожењени, момци и деца. А сви су били као деца. Скоро су плакали, удварајући се. Велика деца! Нисам их могла одбити. Ја волим децу.
Онда је из Немачке дошао Станко Блажић, доневши неке књиге и нове идеје. Почела сам да читам и да се духовно уздижем, како је то он говорио. И видела сам да пут којим идем не ваља, да је погрешан. Сви су ме презирали. Село је мојим именом уста испирало, жене су ме кћерима као лош пример наводиле, људи су ме својим непослушним синовима за жену обећавали, а деца су на белим зидовима куће мог оца крупним словима исписивали "ДРОЉА". Отац је беснео, мајка је плакала, а Станко ме тешио, говорећи да ће све бити лепо, да ће се село кајати, да ћу постати неко и нешто, цењена личност.

И ето, сад сам у Минхену. Ту до мене са леве стране корача Станко. Он није од оних који жени ласкају само да би се углавили између топлих бедара. Он је другарчина, пуно ми је помогао. А и леп је. Висок, црн. кратко подшишан. И по теме се  може закључити да је скроман. Лице му је глатко, кожа танка, затегнута. Није ни дебео, ни мршав.Осредњи је. Сад ми управо објашњава шта ћемо и како за прво време. Каже, има овде, у левом џепу, адресу једног пријатеља из Мачковца и покушаће уз његову помоћ да нађе место за мене, пошто сам ја дошла илегално. Тај његов пријатељ јако је утицајан и моћан. Моћи ће он да среди ствар. Тако говори Станко, а ја шта ћу, но да му верујем.

И корачамо тако занесени, Станко својим плановима, ја Минхеном. Та ја сам дивљакуша, свега сам двапут отишла до Крушевца. И то једном кад сам била болесна и други пут на вашар. А ово је Минхен, град снова. Споро напредујемо. Станко пита пролазнике, пошто зна Немачки за улицу у којој станује његов пријатељ, а ја гледам излоге и не могу жива да се начудим чега све ту има.

"Знаш Миленија", пецну ме Станко, "мислим да би ти могла постати манекенка. Имаш лепо тело, а то је основ. Остало ће, мислим на покрете и понашање, само од себе доћи. Мој познаник нам ту може помоћи, јер из његових писама знам да води једну такву кућу. А и није лош то позив. Прошеташ три пута бином, мрднеш куковима, насмешиш се и готово. Лова је ту".

Шта му би, помислила сам слушајући га. Откуд му то паде на памет. Учинило ми се (ми жене увек предосећамо) да је он тај посао мени наменио још у завичају и све до сад чекао згодан тренутак да ми то саопшти, али само сам климнула главом, претварајући се да сам одушевљена.

"Ја ћу радити као аутомеханичар", наставио је Станко, "у градском сервису и бићемо заједно, што је најважније. Знаш, Миленија,  ја тебе волим", снизивши мало глас почео је да цвркуће. "Можда си приметила, можда ниси, али то је тако. Досад сам се бојао, али сад мислим да је време да то знаш".

Шта му је, је ли шенуо или му змије памет попиле, помислила сам у делићу секунде, да бих одмах радосно ускликнула: "Је ли то стварно или се зезаш? А моја прошлост из које си ме истргао? Зар ти нисам одвратна"?

"Ниси, ниси. Напротив, ти си ме опчинила чим сам те угледао. Ја сам без предрасуда. Грешке се сваком догађају. Ти ту ниси крива. Друшто је данас подло, а људи који га чине све грабежљивији. Све желе само за себе. Они су твој живот хтели да упропасте, како би себи пружили који сат љубавног уживања. Ја тебе разумем и ја ти опраштам. Ти си некад морала тако, а сад мораш бити моја и квит. Хајде, реци да пристајеш, реци".

Ја сам запањена слушала, не верујући рођеним ушима. И мене неко воли и брак ми нуди. И мене неко жели, али не за сат, него за вечност. Уштинула сам се за десно уво, а он је и даље стајао ту, на корак од мене, а ја сам већ видела далеко село на ногама, Жику и Милутина на ногама, све остале на ногама, или боље речено под мојим ногама. Клече, моле за милост, а ја као принцеза кажњавам их опроштајем. Они плачу, љубе ми руке, стопе ми лижу и срећни су, срећну што ме виде. "Ох Боже", промуцах, "ако је тако, ако ме стварно желиш, узми ме и ради са мном шта пожелиш. Твоја сам сва". Уосталом ти си ми једини пријатељ, помислила сам и зашто не би припала и теби, кад су сви остали могли да ме имају кад пожеле, а мису ми би били ништа, чак ни симпатични.

На то ме је он загрлио и ту, усред Минхена, усред гужве и буке, не обазирући се на пролазнике, страсно пољубио. Онда смо свратили у први хотел, узели собу и ту преспавали остатак дана и читаву ноћ. Тад сам по први пут уживала у љубави, тонући у блаженство и срећу које она поклања онима које понесе, а које ја никад пре нисам тако осетила.

Ујутру, после заклињања на верност и вечност, Станко је пронашо вилу свог пријатеља, власника огромног бутика за жене. Вила је била заиста величанствена. Тако нешто ни у сну нисам видела, ни пожелела. Све је било сјајно, ново, удобно, елегантно. Сав намештај, сви прозори, врата, све завесе, па чак и лустери и теписи, све је то блистало.

После упознавања, Станков пријатељ Живко Ристовић се насмешио и потапшавши ме по рамену, пошто ме предходно одмерио од главе до пете и зналачки изанализирао моје груди, задњицу, кукове, пошто ме предходно погледом свукао,  промрмљао: "Направићемо нешто".  Попили смо кафу и виски, попричали о родном крају, а онда сам се ја са Станком вратила у хотел.

Било ми је лепо тих пар дана, а онда је Станко отишао, тобож хитним послом у Бон. Мене је пре одласка поново одвео у вилу код Живка, где сам добила своју собу. На поласку Станко ми је загрлио и рекао да будем послушна и добра и све ће бити у реду, а он ће се вратити за пар дана. Нешто ми ту није било јасно, али шта је, ту је, помислила сам, јер из ове коже у другу се не може.

Није прошло ни десетак минута од Станковог одласка, а на моја врата је неко куцао. Био је то Живко у свечаном оделу. Људина, крупан по природи и уз то дебео и мало ћелав. Не одуговлачећи, скинуо је сако и притуснуо једно скривено дугме у зиду. Пред мојим очима се указао мали, али заиста прекрасан бифе. Потапшавши ме по задњици, упитао ме је: "Шта пијете? Виски, коњак, вотку?"

"Било шта, свеједно ми је", промуцала сам, а он се на то зацерекао и кренуо у напад. Прво се  пребацио на моју фотељу и покушао да ме загрли.

Онако ненавикнутој на пиће, почело ми се вртити у глави, али сам још била довољно свесна, да схватим да оно што хоће, мора бити одвратно. Одгурнула сам му прсте бесним покретом и нагло уставши, дрекнула: "Шта ти себи допушташ човече? Како Вас није стид"?

Он је на то устао и церећи се злобно, пошао за мном. Ја сам одступала, а он је напредовао, корак по корак. Онда сам стала, зауставио ме зид.Опет је покушао да ме привуче. Опалила сам му шамар.

"Пази, пази, мала је постала дивља. Много ти себи допушташ лутко. Станко ми је говорио да си ти слатка, а ти овако. Знаш ли ти да те могу напоље избацити"?

"Па ви сте подли. Како можете само, па Станко Вам је пријатељ"?

"Пријатељ? Па шта? Он ми доводи младе девојке из Србије. Ти си једна од тих глупача".

На то сам се готово обезнанила и њему није било тешко да ме одвуче до кревета...

Сутрадан сам успела да побегнем из те куће ужаса. Нема освете, нема богатства, размишљала сам, не обазирући се на буку улице. Дроља остаје дроља, одзвањала ми је дубоко у мозгу порука села на поласку. Куда сада, шта сада? Мучила сам се да одлучим, а одлука је била далека, нисам је видела...



© Љубодраг Обрадовић

Jom Webplayer - Search

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player