Негде око поноћи Ранко га је разбудио. Учинио је то управо у тренутку кад је аждаја - рат, хтела живог да га прогута. Дрмусао га је константно и јако. Цело тело се тресе, згрчено. Лице - маска ужаса, очи - разбијени белуци. Одједном Маринко скочи, збуњено погледа око себе, угледа на прозору месец, осети руку на рамену и помисливши "аждаја", шчепа Ранка за  врат. Кркљање човека, тешко као пред смрт, стиже му некако до свести и он уплашивши се своје наглости и несмотрености, олабави стисак. После је дуго објашњавао Ранку  зашто је то учинио. Уствари, објашњавао је сам себи. Капетан је слушао неповерљиво, али је на крају ипак морао да му поверује. Веровао или не, у оба случаја исто је прошао, глава му је остала на рамену...

Маринко изађе из тишине собичка и пође у дим учионице. Није остао дуго унутра. Злокобна тишина и смрад дима и пијаних спавача на поду, натераше га да излети напоље на мраз, у слободу. Јутро је дочекао будан, сав смрзнут у шупи, на метровима дрва за лежај. Да би се загрејао, узе секиру и нацепа нарамак дрва. Пажљиво све скупи и пође у учионицу, својим будућим пријатељима да загреје буђење.

Звук мотора, високо у облацима, привуче му пажњу. Истрча напоље! Немачке штуке, у формацији по четири у облику крста, излећу из облака и обрушавају се на Крушевац, бомбардујући га.
"Страда вероватно Равњак, начелство и Обилићево. Вероватрно. А где је наша војска, где је противавионска одбрана. Зашто не падне неки авион? Зашто, зашто?" Пролази Маринку кроз главу, али одговоре нема...

Прве експлозије пробудише и спаваче. Мамурно ређају чупаве главе на прозуру, неки излећу напље... Сви зуре у небо, погледима продиру кроз облаке и гледају штуке, које над Капиџијом направише заокрет и враћају се ка Крушевцу, да доврше започето. Откуд то, зар су већ дошли? Пролази свима кроз главу...

Сељци из околних кућа, истрчавају из својих кућа на прагове и не верујући својим очима и ушима, гледају час у небо, у штуке које га парају успешно извршивши задатак, час у густе облаке дима које се дижу изнад град. Гледају уморни, затварају очи, па опет гледају... Никако да схвате да су будни, да не сањају, да је рат дошао. Жене почеше да плачу, скривајући сузе, а то узнемири децу и село запева болом.