НИШ - 14.

Засија Ниш. У машти Немаца огроман и њихов.

Заблиста нада у очима браниоца, да ће га одбранити. И угаси се пре него што је узлетела до свести. Умор у зору, довуче непреспавану ноћ у кости, залеђене у покрет, увек исти - напред. И тутањ граната у даљини и лет птица кроз маглу ка сунцу и жубор Јужне Мораве, која од тенкова бежи да се мутна склони и спасе се. Кораци шкрипе мањи, шкрипе да  буду спорији, плачу да зауставе тела - једно се гине и то је бар лако! Тишина довуче маглу. Сунце се изгуби, прво стидљиво, затим жалећи и на крају се распрсну у црвенило, вапећи да не умре и да не погину људи које гледа, да не победи магла, јер и Немци су магла. Нико не зна зашто се крију у срцу вука, у људском оделу ђавола без маште и идеала. Непријатна је и злобна бука из даљине, кад је страх довукао тишину у заштиту. А тек магла? Хтео би да видиш иза окуке, напрежеш очи, буљиш да укледаш судбину, а сузе теку саме. Теку сузе, сам своју смрт оплакујеш! Онда се тргнеш, друг до тебе, слика ти твоја, као на дну језера бистре  воде са камена, која се од таласа губи. Никог да те утеши нема. Никог да ти подигне морал. Сви буље у судбину, а она је непробојна као и магла. Гониш је стално, он ачека у заседи и кад се не надаш, стигне да стане ти на пут и узнемири ти мозак, па после лупаш букве својих снова.

Тешко је људима разбацаним као камење по влажној земљи, тешко им је од не знања - незнају шта их чека и знања - смрт зове у маглу. Искрице лажнме  наде се прикраду из дубина самог себе, да запале бекство, да изнова муче измучено тело и поломљени мозак. После се све смири, али одјекне граната и ваздух сумњи узнемири тек слеглу прашину мисли и почне битка двојице у једном телу. Почне сукоб два мишљења једног мозга. Победи вид, јер нико нема храбрости да први окрене леђа свима који у њега полажу наде. Човек погледа! Види, остали седе. И он ће.

МАринко уморан задремао. Ноћ му испила снагу, удружена са блатом и барама на путу. Сад спава, јер сан прикупља снагу просуту по барама и блату пређеног пута, скупља је да би тело ноге издржале, кад се нађе на другој планети са двојником, кога у помоћ зове. Сан се не жури. Зна он, горе нема рата, тамо није пакао. Овде се гине да победи разум, који је горе одавно присутан и несметано влада, у свим водама малог мозга.

Граната урликну умирући у земљи. Сама је себи ископала раку. Сан побеже. Скочи Маринко. Пушка га помилова по лицу, малој бради, прљавој од кристала леда на длакама. Седе у блато да не гледа. Свуда гужва, кркљанац! Сви се узмували и борци и пушке и страх.

 

Ниш је изгубљен, помисли! "Ако је. Сад ћемо и ми бити изгубљени" Из магле забректаше тенкови. Из магле паде киша граната и метака. Загреја се лед у душама. Магла прогута кишу уздисаја и громове клетви људске панике. Иде смрт. Борци троше муницију, Страх повлачи ороз.. Лети човек у прашну леда. Сандук нови стиже. Цигле! Нога одбаци. Рука се у недра завлачи и вади злато. Прасне пуцањ. Погибе магла! Тенкови газе маглу, журећи да заврше рат са гомилом пробуђених војника, који још сањају а половина их изгибе... Још ломе цигле, а муниције нема па нема. И збуњено дижу руке, да се почешу, чудећи се. Немци схватише, ПРЕДАЈА! Ваздух се ускомеша, рањен, па устрепта предајући се и паде слеђен мучном тишином. Два друга погледаше се, никад блискији. Бора загрли Маринка. Не сањају, уверише се. Све наде су пропале. Сад ће изгинути, а Треботин је далеко. Узалуд су маштали. И остаће далеко, нису га добро ни упознали. А био је рај за ознојена срца. Онако светао, без звезда, зелен од бујања живота и шарен од цветања која долазе са развигорцем, одиста је рај у пролеће, кад пробуђена земља жури да се подмлади...