МОНОГРАФИЈА ТРЕБОТИН

Пошаљите свој рад

Почетна

Аутор Super User


Славко Пршић -
ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

КУЛТУРА И ШКОЛСТВО

Пре подигнуте школе у Великој Врбници, како у околини, тако и у Треботину, народ је углавном био неписмен и ретко, врло ретко, да је ко учио читати и писати у неком манастиру код калуђера. У Треботину таквог примера није било.

Немам података, када је саграђена школа у Великој Врбници, али знам да је црква саграђена 1821. године, а потом убрзо и школа. Црква је дала од свог плаца део за изградњу школе, која је изграђена сигурно пре 1830. године. У школи у Великој Врбници учили су ђаци из 16 села: Мачковац, Глободер, Голубовац, Лаћислед, Мрмош, Горњи и Доњи Ступањ, Себечевац, Дољане, Мешево, Церова, Лукавац, Пепељевац, Треботин са засеоком Жабаре, Мала и Велика Врбница. Све до старог Аћима Поповића, раније су били учитељи попови и то: отац, деда и стриц покојног старог поп Јосе. Врло је мало ђака било и они су уз црквене послове и ове ђаке учили. То ми је причао покојни Агатон Симић, мој таст из Треботина, који је умро 1925. године у 95 години живота, а школу је учио у Великој Врбници.

Иако је у учитељима била оскудица, ВеликоВрбничка школа је околини у 16 наведених села, дала доста доброписмених и знаменитих људи од којих ћу навести следеће: у Дољану Стојана и Милана Лукића, у Мешеву Ивана Гвозденовића и Вецу Ивића, у Церови Миладина Ђорђевића - оца покојног Љубисава Ђорђевића, у Пепељевцу поп Ивана Весића, доцнијег архимандрита Илариона - професора Призренске богословије за време Турске владавине и поп Душана Весића, у Лукавцу Бошка Мијајловића, у Мачковцу Здравка Ђокића, Агатона Вучића, Димитрија и братанца му Аврама-Авру Илчића(који бива у неколико махова преседник општине у Глободеру и народни посланик још од 1897. године), у Глободеру Мату Томића, у Треботину Вићентија Петровића, који је после другог рата са Турцима 1878. године (први је био 1876. године), био дуго година преседник Пиротског окружног суда, у Великој Врбници старог и честитог поп Јосу, његовог сина поп Леку и његових 5 синова - 5 попова: проту Радича, професора теолошког факултета у Београду Лалу, судију Зајечарског црквеног суда Рашу, попа Чукаричког Николу-Колу, Јосу и поп Љубу који је до цмрти службовао у цркви Врбничкој.
Опширније: Славко Пршић - ТРЕБОТИН И СРБИЈА - Култура и школство (6.)
Аутор Super User

УМЕСТО УВОДА

Шта је у ствари ФЕДРАРО илити Фестивал драмског аматерског стваралаштва Расинског округа? Више детаља сазнаћете у овом уводном чланку, а много више у монографији коју смо објавили за пестнаст година ФЕДРАРА и која се зове *МОНОГРАФИЈА ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ФЕСТИВАЛА ФЕДРАРО 1997 – 2012* - Преузмите у пдф-у

Наравно о ФЕДРАРУ можете сазнати још више детаља на порталу ПоезијаСРБ на линковима:
Важна напомена: Ова монографија можда не садржи све детаље о ФЕДРАРУ, али свакако је мој покушај да подацима које ја имам у својој архиви зауставим заборав за времена која долазе... Ако имате допуне, корекције или предлоге како да МОНОГРАФИЈА ЗА 20 ГОДИНА ФЕДРАРА буде свеобухватнија обавестите ме на мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Уредник монографије

Љубодраг Обрадовић

Опширније: УМЕСТО УВОДА - МОНОГРАФИЈА 15 ГОДИНА ФЕДРАРА
Аутор Super User

Владика Нишки Иринеј је 11.02.2007. године посетио Треботин и разгледао место, које су за изградњу Цркве, предложили грађани овог села. Иницијативу за изградњу црве дао је месни одбор Треботин, а подржали су је грађани насељеног Места Треботин и протонамесник Милан Вељковић. Грађани су за ту намену основали нестраначко, невладино и непрофитно удружење  грађања *ТРЕБОТИН*,  са циљем: изградња цркве у Треботину, изградња помоћних просторија и капеле, проширење и уређење гробља у Треботину и решавање свих осталих питањима од интереса за чланове удружења, а у вези са селом Треботин.


Владика Нишки Иринеј
 
Владика Нишки Иринеј - Ово је место за изградњу цркве.

Владика је пажљиво разгледао предложено место и на крају своје посете дао благослав да  се Црква изгради на месту *Код Крушака* у Доњој мали у Треботину.
 
Бранко Симић (у шеширу) - први донатор за изградњу Цркве
у Треботину, у разговору са Владиком Нишким Иринејом
 
Опширније: ВЛАДИКА НИШКИ ИРИНЕЈ ПОСЕТИО ТРЕБОТИН
Аутор Super User


Славко Пршић -
ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

ВРШЕЊЕ ВЛАСТИ

Да се вратимо на општину и њено писмено особље, да ли га је и какво имала. У почетку при формирању општина, писменог особља није било. Преседници, кметови и одборници, окупљали су се у згради коју су образовали за општину и ту се договарали шта и како да раде и сви су се служили рабошима за сваки разрез и наплату, у чему су се изучили и врло вешти били. Грађанству у ма каквим споровима судили су усмено, а за кривице и непослушност казне су биле батињање, са тим да је селски кмет кажњавао са 5 удараца, преседник са 10 удараца, а срески капетан са 25 удараца. Нико није смео да се противи овој казни, јер ко не би по заповести кмета или преседника легао да добије 5 или 10 удараца, био би пријављен среском капетану, затим би дошао срески коњаник и отерао га у срез, где би добио 25 удараца.

Строго је било, али до врхунца ред и у сваком погледу добра послушност. Било ми је 20 година када ми је о овим казнама причао покојни Пера Анђелковић из Треботина, који је у оно доба био општински служитељ. Тада је преседник општине био покојни Јевтимије Милошевић из Жабара, отац покојногРанђела, а деда покојног Дене Милошевића, бившег механџије у својој механи у Врбници. Овај Јефтимије је од пређашњих, као и будућих преседника, најстрожији био и готово редовно по реферату селских кметова, сваког дана наређивао да се неко батинује, а њедељом и државним празником и по више њих. За ово ударање у општини је увек имало по десетак дренових прутова, дебљине човечјег, на руци, кажипрста. Преседник је млађим људима наређивао да оду у страну и да одсеку неколико добрих дренових прутова и донесу их у општину. То су чинили и селски кметови.
Опширније: Славко Пршић - Треботин и Србија - Вршење власти (5.)
Аутор Super User

 


Славко Пршић -
ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

СМРТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

У предњем излагању унесено је много речи и заузето доста простора, али све што је изнесено у међусобној је вези и изостављање детаља условило би празнину, па сам мислио да је потребно овако шире разрадити поменуту тему.

Треба нешто рећи и шта је било са краљем Александром Обреновићем и шта му је донела ова његова несрећна женидба.

Отац му, краљ Милан, умно сломљен овим скандалом, умро је у Бечу и сахрањен у манастиру Крушедол у Срему. Либерали, а нарочито бивши министар унутрашњих дела, коме је краљ запретио да ће о конопцу висити, имао је виноград и у њему вилу у Раковици где је становао и као вешт полицајац, а до сржи љут на краља за лудост коју је учинио и због које су они либерали, изгубили власт, отпочео је да врбује млађе официре. Убеђивао их је прекором: коме служе, ко им је врховни командант, о државним светковинама при пријему на двору и на баловима чију руку љубе, удовици Драги која је као највећа проститутка постала краљица на срамоту и жалост Србије и целог Српства где год да га има, да подносе највећа понижења која им намећу Драгина браћа, краљеви шураци млади официри Никола и Никодије Луњевићи, који су као нижи чинови, поручник и потпоручник толико осилили да их поздрављају генерали, пуковници и остали виши официри.

Оваква је струја коју је развио Генчић је захватила многе официре, не само у Београду, већ у свим градовима Србије, па и у Крушевцу у пуку *Цар Лазар* и завера велика је створена.

Официри завереници, сатали су се увече 28 маја по старом календару 1903. године у официрском дому у Београду и седели, разговарали и по нешто пијуцкали, док су им из унутрашњости стизали познати и позвани другови, међу којима су из Крушевца били два капетана: Милан Петровић и Ферд Ковачевић. У дому је било и официра који нису били завереници, но кад је превалило пола ноћи, они су отишли јер су сутра моралина службу. Завереници су остали и кад је прошао један сат иза поноћи, завереник ђенерал штабни, капетан Драгутин Димитријевић Апис, устао је са узвиком *Другови, ко хоће да живи нека умре, а ко хоће да мре нека живи, напред*.

Сви излећу на улицу, трчећим кораком до спољне гвоздене дворске капије, Пера Живковић као поручник, на служби као командир дворске страже, носи много кључева, не може брзо да погоди који кључ отвара капију. Кад је после јаког дрмања споља кључ пригодио и отворио капију, официри су тако јако гурнули капију да је крило трипут перу претурило. Официри су јурнули на спољна дворска врата која су јака и запета. Како нису могли да их отворе мином их разбијају и убијају дежурног ађутанта, потпуковника Мику Наумовића. Официри претражују по двору, али краља нема. Онда проналазе собу првог ађутанта Лазе Лазаревића, званог Лепи и наређују му да им покаже краљеву спаваћу собу. Он им показује, али постеља је уваљана а крља нема. Официри неређују Лази да им покаже тајно скровиште, он их води до добро замаскираних врата и виче *Величанство, величанство, траже Вас ваши официри*. Краљ изнутра пита *Могу ли рачунати на заклетву и верност мојих официра*. Одговарају му да не може, ломе врата на скровишту, упадају унутра, револвером убијају и сабљама секу краља и краљицу и измрцварене кроз прозор их са спрата бацају у двориште.
Опширније: Славко Пршић - Треботин и Србија - Смрт краља Александра (4.)