Аутор Super User


Славко Пршић -
ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

РАТ СА БУГАРСКОМ 1885. ГОДИНЕ

1885. године био је рат са Бугарском. Овај рат је Србију и српски народ осрамотио, а изазвао га је ондашњи млади кнез Милан Обреновић, који је војском напао Бугарску због присједињења источне Румелије, која је била под Турском управом, без претходног договора са Србијом. Овај рат је по све кобан и лакомислен. Кнез Милан је у Бугарску упао са војском сталног кадра и првог позива , људима до 30 година старости и кренуо право на Софију. Бугари су га дочекали на Сливници са целокупном својом војском у којој су чак били и старци без зуба од 70 година. Малу Српску војску су разбили, затим је јурили, из своје земље истерали, чак и Српски Пирот заузели. Тек пошто је овако поражен, Кнез Милан наређује мобилизацију војске другог и трећег позива, али доцкан, јер се умешала Русија, која је само пре 7 година, 1878. године, ослободила Бугарску од Турака после свог рата са Турцима. У том рату са Турцима, Русија је за прелаз из Румуније преко Дунува изгубила 200.000 војника који су се подавили у Дунаву у покушају прелаза, јер су Турци низ Дунав, на Бугарској обали поставили три реда топова, добијених од Енглеске и паљбом из њих потопили Руске лађе, чамце и скеле, којима је војска зашла у воде Дунава. Турци су се тада целом свету хвалили да Москва Дунав прећи не може.

Командант руске војске,чувени генерал Гурко, на своје тражење добија од Руске владе јаче и далекометније топове и поставља их низ Дунав на Румунској обали. Својом страховитим паљбом, тешким гранатама, уништио је и отерао Турске топове са Бугарске обале, лађама и војском прешао Дунав и са Турцима се тукао по Бугарској, где је и чувеног турског војсковођу Осман Пашу заробио и рањеног га спровео у Петровград на лечење.

Паши су Руси певали: *Аој пашо, љути рису, мислиш да си на Ђунису*, због тога што је у рату са Србијом 1876. године сломио Српску одбрану на Ђуниским висовима, иако је терен био природно добар за одбрану, и после тога попалио села Ђунис, Каоник и Велики Шиљеговац. У том рату је и мој отац као водник био. После победе на Ђунису Осман паша је поставио штаб у Гагловској механи, а у Крушевац није ушао захваљујући покојном Митрополиту Михаилу, који је хитно отпутовао у Петровград, био примљен од цара кога је замолио за помоћ овим речима *Свемоћни бели Руски царе, спаси Крушевац, престоницу Цара Лазара, јер ће га Турци колико сутра поново заузети.* Руска влада је по наређењу цара, одмах Турској влади упутила оштар ултиматум: ни корак даље и повуците војску на границу где је пре рата била, у супротном Русија ће објавити рат Турској. Турска влада није смела да чека рат са Русијом и наредила је Осман паши повлачење, што је он и учинио напуштајући Гаглово и механу.

Но Русија је после годину дана ипак заратила са Турском и проливши много своје крви , ослободила Бугарску. А својим словенским замљама Србији и Бугарској, као свекрва својим двема хрђавим снахама, које се стално свађају, поручила је *пст, прекините одмах борбу и свако на своју границу, ратна штета на обе стране и ником ништа.

Тако се аламанија и лудост краља Милана завршила, по Србију срамно. Бугарске учитељице су тада са својим ђацима певале:
 
*Пред Сливницом Драгоман,
главни Српски био стан,
и стану Краљ Милан.
Бугари га тукоше,
војску њему разбише,
разбијену јурише
и Пирот му узеше,
он и у Ниш побеже.
 
За овакву бламажу, поред краља Милана, криви су и ондашњи Српски великаши, међу којима Јован Ристић, који је краљу Милану за време малолетсва био намесник, затим вође напредњака, који су онда као влада управљали земљом и на власти били и то отац и син Гарашанин,затим Никола Христић, Милан Пироћанац, који су били председници влада, а и њихови министри, Димитрије Маринковић, Стојан Вељковић, Чеда Мојатовић, Вукашин Петровић, Стојан Новаковић - књижeвник и дипломата и доцнији председник владе.

Са њима као дражавницима и политичарима, равну, па и већу одговорност сносе ондашњи највиши војни кругови, генерали: Јован Белимарковић, Миљојко Лешјанин, Ђура Хорватовић, Сава Грујић и други утицајни официри који су могли, а и дужност им је била, да заједно са наведеним политичарима обуздају младог и плаховитог краља Милана и покажу му чврстом руком да Српски народ није његова прћија, са којом он може да вршља на свој начин како хоће.

Ако би он остао упоран да је у праву да са једним народом и лепом земљом може радити шта хоће, имали су пуно снаге да га протерају или убију, као што су после 18 година официри са војском убили његовог сина краља Александра за описану недостојну женидбу са удовицом Драгом Машин. Да су овако што напредњачке вође и генерали урадили, спречили би братоубилачки рат два срдна суседна народа, са једном вером и црквом и истим празницима. Спречено би било сејање семена омразе, које је у веома кратком периоду донело још три међусобна тешка и крвава рата.

За овај рат радикали не сносе никакву кривицу, јер су они само две године пре против краља Милана и владе напредњака дизали Тимочку буну, после које су њихове вође стрељане на Краљевици више Зајечара, а од смрти поштеђени издржавали су робије по казаматима, док је вођа партије Никола Пашић, побегао у Бугарску.

Дакле, сву кривицу сносе напредњаци, који су иако су као људи били јаке личности, савили шију пред краљ Миланом, све за љубав власти и пустили краља да по Србији пали и жари и води непотребни рат и тиме троши народну физичку и материјалну снагу, пролива улудо крв и ствара богаље који ће бити ратни инвалиди који су терет државне благајне.
 
Страна 8