Аутор Super User


Славко Пршић -
ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Није прошла ни година дана, већ само 11 месеци, босански омладинац, Србин-ђак у Београду на Видовдан15. јуна наредне 1914. године, револверским куршумима убио је у Сарајеву аустрјског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију. За ову убиство влада Аустрије је окривила Србију, да су њени официри, првенствено Воја Танкосић, Ђака-омладинца Гаврила Принципа, вежбао и учио у Топчидеру, како се револвером сигурно гађа и како ће убити Франца Фердинанда, који је као престолонаследник носио војничку титулу "надвојвода" и као такав дошао у Босну где изводи велике маневре своје војске и то по источној Босни у близини Дрине да покаже Србији силу и моћ аустријског царства, и заплаши је да о Босни и њеном ослобођењу не сања, али га Гаврило Принцип сачека у Сарајеву и уби. И Аустрија Србији објави рат.

Са нападом своје велике, одморне, добро наоружане, одевене и добро ухрањене бојске, дуж целих граничних вода, Дрине, Саве и Дунава, првим силовитим јуришом, прешла је Дрину и Саву, заузела Мачву, Шабац, Лозницу па и Београд.Али храбра српска војска, у претходне две године у рату с Турцима и Бугарима искрвављена, по болницама још леже тешки рањеници, војничка обућа и одећа поцепана, оружје-цеви пушака и топова, у борбама прегореле, муниција потрошена, магацини хране празни-прими у овај од 76-те до 1914. године, размак само 38 година, 6-ти рат, ѕа одбрану своје куће, своје земље и части своје породице-мајке, сестре, кћери и жене. Сваки се српски војник претворио у љутога лава и под мудром и вештом управом војводе Радомира Путника који је положио испит знања, и умешности у командовању и распореду војске у рату са Турцима и Бугарима претходне две године, а на терену бојног поља под командом Степе генерала на планини Церу сачека велику војску аустријске царевине, до ногу је потуче, пређе у противнапад и протера из Србије, која у свом вртоглавом бекству остави у Мачви своје топове, сву колску комору, пољске кухиње, шаторе, безброј пушака и више десетине хиљада војника заробљеника. Обо је било у првој половини месеца августа 1914. године.

Овако поражена Аустрија са Маџарском, предузела је велику и озбиљну припрему и са много више војске и оружја истим правцима као и у августу ударише на Србију, опет првим налетом прешли Дрину и Саву, поново узели Београд, Ужице, Лозницу, Шабац, Ваљево све до Рудника, Маљена и Космаја. У овим љутим борбама, Црној Бари и Гучеву где је свако дрво веће и мање гранатама пробијено, рањен је и командант треће Српске армије генерал Петар Бојовић, и нестала за топове муниција, у српској војсци настала паника и опште одступање јер муниције за борбу нема. Војвода Путник упућује свог помоћника Генерала Живојина Мишића да прими трећу армију уместо рањеног Бојовића. Генерал Мишић зауставља одсупајућу војску, из Солуна стигла му топовска муниција, скраћује фронт, на Маљену, Руднику, Љигу, Колубари и Космају, отпочиње на живот и смрт страшна битка, на Космај долази стари краљ Петар иако је прешао 70 година, улази у борбени пешачки ров, узима пушку и пуца на Аустро - Маџаре који су сурово нападали, дуж целог фронта прострујала је вест да је стари краљ дошао у ров међу војницима са којима заједно пуца на непријатеља.

На овај гест и рику топова од стигле муниције, сваки српски внојник добио тродуплу снагу и храброст, заборавио на све што има, прелази у контранапад, пуцањем из својих пушака, бајонетом на истима, врши јуриш на ровове непријатеља. Аустро-Маџари нису имали храброст да у својим рововима сачекају ножеве ове по њиховом казивању, помахнитале војске, па се нагнала у дивље бекство, војска их, Срба, јурила, разбијала и опет из Србије истерала, ослободивши по други пут Београд и сву земљу до Дрине и Саве где су Швабе и Маџари оставили још више свога оружја, коморе и све остале спреме и заробљеника, но што су то учинили у августу у Церској битци.

Овај тешки пораз Аустријског царства, као велике светске силе, одјекнуо је целом земљином куглом и свуда где живог човека има са подсмехом да Србија као мала балканска држава, истрошена у људству, оружју, храни, одећи и обући, у два рата што је претходне две године водила, овако страховито и у размаку само два месеца, потуче и пороби војску једне велике силе. Чудили се и највиши владајући дворски кругови, сменили генерала Поћорека па и начелника штаба врховне команде своје целокупне војске маршала Релцендорфа.

Да овакав пораз Аустрији Србија зада, нису се надали нити очекивали Српски савезници, Руси, Французи, Енглези, Белгијанци, Холанђани и Данци, и болно је одјекнуло код аустријских савезника, Турака, Немачке и њеног цара Виљема, који је нарочито љут, и прима на себе да то опасно племе, које се зове Србија, он својом војском сломи и покори.

У том циљу врши припреме целе зиме 14-те и 15-те, цело пролеће, лето и јесен до друге половине Септембра 1915. године. Он је прикупио велику војску у доњи Банат низ Дунав, Аустро -Маџарима наредио да поседну ток Дрине и Саве, Бугарима од Неготина ка старом границом па низ дуже целе Македоније, јер Виљем знајући какве је батине Аустрија од Срба извукла, иако је имао јаку, велику и у свету најбоље наоружану војску, бојао се да и он од Срба не извуче. Да би му удар на Србију био сигуран успех, заједнички са старим аустријским царем Фрањом обећали Фердинанду Македонију и све троје, две царевине и једна краљевина заједнички ударе, прегазе и униште Србију, Фердинанд као њихов верни слуга оберучје је пристао.

Немачки цар Виљем, послао је у Банат од Београда низ Дунав огромно велику војску са најбољим оружјем и артиљеријом, одредивши јој за команданта, најбољег свог, фелдмаршала Мекензена, који за напад на Србију, својим официрима и целој војсци издаде овакву наредбу:

"Не водим вас на исток против Руса нити на запад против Талијана, Француза и Енглеза, већ против једног малог али много опасног, жилавог , лукавог и много борбеног непријатеља-Срба, који је у прошлој години у два маха потукао и сатро велику војску наше савезнице Аустроугарске, сада га морамо победити, са нама су Аустро-Маџари и Бугари" и заиста сви и са свих страна, на Србију ударише.

И под оваквим околностима иако у таквој мишловци, српска се војска уз борбу за сваку стопу своје земље одступајући Албанији 3 ипо месеца на све стране борила, па и Мекензенову-немачку војску, на Смедеревским виноградима, избила, где су се једно до друге плавили шињели немачких побијених војника, али ударом одморне и од стране Немачке, добро наоружане Бугарске војске, српска је војска одступала Албанији са борбом пуна 3 ипо месеца, сејајући свуда своју смрт, избила и прошла Јадранско море, опоравила се на грчком острву Крфу и придружила се савезничкој Француској и Енглеској војсци под врховном командом Француцких генерала прво Сараја па потом Франшеа Епрела која три године водила борбу у месту утврђених положаја Солунског фронта. А у јесен 1918. године, прешла у напад својом снажном артиљеријом срушила непријатељска утврђења и натерала непријатељску војску у безглаво бегство. Бугарска се војска предала и у Скопљу положила сво своје оружје. Немци, Аустријанци и Маџари, гоњени су и даље и Србија са Београдом ослобођени.

Кад се српска војска приближавала Београду, на краљевском двору, још се вила црно-жута застава и Београд био пун Немачке и Аустријске војске која журно бежи мосту на Сави. Познати београдски трговац Ђорђе Рафаиловић замолио једног омладинца, давши му добар новчани бакшиш, да оде у дворско двориште, и донесе му, омладинац био вредан и све то учинио. Ђорђе је смотао заставу и матнуо у џеп капута, отишао у сусрет српске војске која са музиком и треском бубњева улази у Београд, пред којом на белом коњу напред иде стари краљ Петар, Ђорђе Рафаиловић из џепа вади аустриску заставу, простире је пред коња и краља моли:"Прегази, стари краљу ову швапску пачвару, која се само пола сата вила на твом краљевском двору, са мојим узвиком да ти душмани, Немци, Аустријанци, Маџари и Бугари свакад под ногама буду". И стари краљ се са коњем прегазио заставу.

Овај први светски рат, ујединио је поред старе Србије и Македоније са Хрватском, Словенијом, Сремом, Банатом, Бачком и Барањом, али не на здравој подлози и темељу братства и јединства, већ на сталној политичкој и партијској борби Хрвата и Срба.

Страна 10