Аутор Super User


Славко Пршић -
ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

ВРШЕЊЕ ВЛАСТИ

Да се вратимо на општину и њено писмено особље, да ли га је и какво имала. У почетку при формирању општина, писменог особља није било. Преседници, кметови и одборници, окупљали су се у згради коју су образовали за општину и ту се договарали шта и како да раде и сви су се служили рабошима за сваки разрез и наплату, у чему су се изучили и врло вешти били. Грађанству у ма каквим споровима судили су усмено, а за кривице и непослушност казне су биле батињање, са тим да је селски кмет кажњавао са 5 удараца, преседник са 10 удараца, а срески капетан са 25 удараца. Нико није смео да се противи овој казни, јер ко не би по заповести кмета или преседника легао да добије 5 или 10 удараца, био би пријављен среском капетану, затим би дошао срески коњаник и отерао га у срез, где би добио 25 удараца.

Строго је било, али до врхунца ред и у сваком погледу добра послушност. Било ми је 20 година када ми је о овим казнама причао покојни Пера Анђелковић из Треботина, који је у оно доба био општински служитељ. Тада је преседник општине био покојни Јевтимије Милошевић из Жабара, отац покојногРанђела, а деда покојног Дене Милошевића, бившег механџије у својој механи у Врбници. Овај Јефтимије је од пређашњих, као и будућих преседника, најстрожији био и готово редовно по реферату селских кметова, сваког дана наређивао да се неко батинује, а њедељом и државним празником и по више њих. За ово ударање у општини је увек имало по десетак дренових прутова, дебљине човечјег, на руци, кажипрста. Преседник је млађим људима наређивао да оду у страну и да одсеку неколико добрих дренових прутова и донесу их у општину. То су чинили и селски кметови.

Писац ових редова, као што је напред забележено, Славко Пршић из Треботина, ступио је у општинску службу, одмах у наредној години по завршетку основне школе у Великој Врбници, 1. фебруара 1895. године, истог дана када је ондашњи срески начелник, Ђока Стојановић, под напредњачком владом Стојана Новаковића, послао у општину Треботинску писара Данила Керхаловића и сменио либералног преседника Милана Лукића, а за новог преседника Треботинске општине поставио Јову Стојковића из Треботина. Преседник Јова Стојковић је одмах по постављењу послао служитеља по Славка Пршића да дође у општину и да му као неписменом чита долазећу пошту и наредбе. Смењеном преседнику Лукићу писар је био Радомир Шошић из Доњег Ступња, кога је нови преседник одмах отерао, а за главног писара узео Павла Богдановића из Мешева, који је имао јаку писмену моћ и способност и још малом и сувише младом дечку Славку, поред разних преписа, дао у посао да по годинама и датумима сређује стара акта која су била стрпана у једном великом сандуку. Сређујући их пажљиво и полако, Славко их је и читао и видео много чега важног, занимљивог и чудног, шта су срески капетани наређивали, како су наредбе извршаване и како је правдано кад се нека наредба спровести не може. Издвајао је оно за шта је мислио да значајно и важно и подносио га главном писару на увид и читао преседнику Јови, који је имао 60 година. Главни писар и Јова су о томе међусобно разговарали, а причали су и виђенијим људима који су у општину долазили шта је мали Славко као бачено нашао и као вредно издвојио. Славку су одмах по састављању буџета, јер је био почетак године, дали плату од 12 динара месечно, што је онда за дечака од 12 и по година било доста пара.

Сређујући овако архиву са читањем, Славко је на актима као писце аката који су их потписивали, видео ове писаре:

Пре 1870. године и нешто после све до 1876. године за време рата са Турцима писар је био неки Спаса Петровић из Крушевца, а после њега неки Риста Живковић из Мрмоша. 1880. године и нешто после, писар је био Миладин - Дина Ђорђевић, отац покојног добро писменог Љубисава Ђорђевића из Церове. После њега писар је био покојни Иван Гвозденовић из Мешева, деда Душана - Дуле Гвозденовића. Он се писменошћу издваја и чини огромну разлику од претходна три , јер његова решења и концепти разних уверења, пресуде и све што је написао, има стил доброписменог садашњег човека. После дужег писарства, постао је преседник општине, а писар му је био Стојан Лукић из Дољана, касније и сам преседник општине. Стојану Лукићу писар је био Павле Богдановић. Код његовог рођеног стрица Милана Лукића писар је био неки Сојановић. Интересатан је однос два Лукића, стрица и братанца, Милана који је био либерал и Стојана који је био радикал и доцније демократа. Они су у два маха на изборима за посланике били против кандидати и оба пута је победио Стојан Лукић.Стојан је био резервни официр, коњички капетан I класе и једном, када је био политички збор у црквеном јасењаку у Великој Врбници, на збор је дошао на коњу са униформом: плава блуза, капетанске еполете на раменима, црвене чакшире, официрска капа, чизме, а о појасу бела ешарпа и опасана сабља. За такав наступ Стриц Милан га је тужио, јер је онда официрима било забрњено да воде партије и политику, а дан збора у црквеном јасењаку није био дражавни празник и светковина, када резервни официри имају право да носе униформу. По наведеној тужби, ондашњи министар војни, генерал Јован Мишковић је написао указ којим се резервни коњички капетан Стојан Лукић из Дољана разрешава чина коњичког капетана и враћа у коњичку јединицу као редов, уз губитак грађанског права да бира и буде биран. Поменути указ је подписан од стране краља и као такав објављен у ондашњим новинама. Као ондашњи писар често сам тај број новина узомао и овај указ читао.

Доцније, кад нисам био у најбољим годинама, као деловођа општине, узео сам свог братанца Тоју Пршића, који је тек завршио основну школу, да изучава писмоводсво, рачуноводсво и остале послове општинске службе. Тоја је под мојом управом провео на раду више од 20 година, врло је пажљиво и марљиво радио све што сам му у рад постепено давао и после ме, када сам остарео и дошао у стање немогућности за даљи рад, достојно ме заменио. Никада никакву грешку није направио, а услуђби је био за сво време другог светског рата и по ослобођењу, све до 1965. године, када је навршио 35 година службе и пензионисан. Претходно је за тачан, поштен и марљив у општини рад, одликован од стране преседника Републике Тита, орденом рада, а ја се тиме, као његов стриц са највећим задовољством поносим и хвалим, јер је он видео мој рад и успешно га пренео на себе. Дочекао сам да заједно будемо пензионери и да свакодневно се виђајући, лепо живимо са пуно нежне родбинске милости, доброте и поштовања. Ово сам описао као пример сарадње стрца и братанца, што је било супротно од ривалства и сталног сукобљавања стрица и братанца Милана и Стојана Лукића из Дољана, који сам претходно описао.

Страна 5