Љубодраг Обрадовић je у галерији Милића од Мачве "КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ", 24.03.2009. године у 20.05 часова на промоцији књиге "ЛЕТ ПАЛОГ АНЂЕЛА" изговорио:

Поштовани пријатељи, представници Града Крушевца, цркве, војске, полиције, политичких партија, синдиката, драги суграђани.

Част ми је да Вас поздравим у име Културног центра Крушевац и своје лично име и да Вам пренесем да ми је јако драго што смо данас овде у овом саставу и овом броју!

У животу понекад наиђу тешки тренуци, за које желимо да што пре нестану из нашег сећања, да их заувек заборавимо. Али неки догађаји обележе наше животе заувек, они су посебни и њих се морамо увек сећати - да се не би поновили.

Оружани напад на Србију, не њене духовне, културне и материјалне вредности, напад на људско достојанство и животе њених грађана, који се догодио на данашњи дан пре десет година, свакако је догађај којег се морамо сећати док смо живи. И више ... Нашим покoleњима морамо оставити писани траг, да и они не забораве неправду која се обрушила на Србију, на све нас!

Документарна изложба фотографија *РАСИНСКИ ОКРУГ У НАТО АГРЕСИЈИ* аутора Драгише Милошевића и филм РТК, које данас гледамо, као и књига *ПОХОД ПАЛОГ АНЂЕЛА * у издању Културног центра Крушевац, из које ћемо чути пркосне песме и прозу, наш је допринос идеји *ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ*!

Нападом на Србију непријетељи су хтели да нам униште све! ЖИВОТЕ, ДОСТОЈАНСТВО, МОСТОВЕ, ФАБРИКЕ, ИНФОРМАЦИЈУ, ИСТИНУ! Нису успели. Бројни грађани Сбије су их у томе спречили дајући за слободу оно најважније што су имали: ЖИВОТ.

У то име позивам Вас да свим невино пострадалима током периода НАТО бомбардовања: војницима, полицајцима, недужној деци и грађанима минутом ћутања одамо почаст.       _1 минут _ .

НЕКА ИМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!

Љубиша Бата Ђидић

У публици је био и Владимир Тасић, председник општинског одбора СПС-а Крушевац
и Синиша Максимовић заменик председника скупштине града Крушевца

Животије Ристић - директор РТК Крушевац се обратио публици и
истакао допринос Крушевачке радио-телевизије борби за истину

Млада глумица из Варварина говори стихове Горана Ћеличанина

Горан Ћирић и Зорица Јовановић


Момчило Дувњак са сарадницима

ДИВЉЕ ПАТКЕ

Кренуо Србин
у лов
на дивље
патке
оборио
сачмарицом
невидљиви авион
Ф - 117 А

Ловачка срећа!

© Елеонора Лутхандер

Елеонора Лутхандер - ни Шведска није далеко да се у родном Крушевцу
изкаже подршка идеји слободе

Градимир Карајовић - медаља за борбу против агресора

Јелена Протић-Петронијевић

ТЕШКО ПИТАЊЕ

(Из телефонског разговора са Мирјаном В.)

Како си?

Док бомбе падају

Ћутим

И не желим да одговорим

На питање

Само у последњим

Јутарењим тренуцима сна

Видим ватрено

Распрснуће на небу

Са улице бежим

У неку кућу

Чија су врата

Закована

Гвозденим шипкама

Како си?

Заиста тешко питање

Избегавам одговор

Одавно

Још од кад сам

Видела себе у Паризу

Како просим у неком пролазу

Не могу да се померим

Из тог сна

Не питај ме како сам

Има времена

За преиспитивања

До страшног суда

(Или можда нема?)

Али како сам сада

Не би волела да чујеш

Док са осталим људима

Просим и клечим за милост

Расцепљено је небо над нама

А Свевишњи нас гледа

© Јелена Протић Петронијевић

Љубица Петковић

ПО ИМЕНУ ЈОВ

Разговор с духовником
Године 1999.

СвештеникуД.В.

Све нестаје у пепелу и праху
витлају опасни вртлози вирова
обазима хладно у мраку и страху
Присети се приче о страдању Јова

Бесмисао прети у безнађе веће
гори нам кућа од јаве и снова
сечиво љуто болом срце реже
Пригни главу мољењу праведника Јова

Нико не утире поток горких суза
ни одјека нема вапијућег зова
Прићи тихо древном човеку из Уза
поучи се вером праведнога Јова

Ничега нема, до молитве из уста
У празном умире утрнули зов
Као задња одбрана од невидела густа
са тобом моли човек по и мену Јов

© Љубица Петковић

У публици су били и Радојица Милосављевић - Маша, Радован Томашевић
и Бата Јовановић

Момир Драгићевић говори своју песму

ЉУБАВ ИЗ СКЛОНИШТА

Вуку Петровићу

Звук ме један подмукао
данима прогања,
не плашим се искрено
док је са мном Тања.

Седимо у склоништу
гледамо се кришом
постајем одлучан
нигде не бих ишо.

На радију јављају
опасности нема,
мама ствари скупља
за повратак ме спрема.

За осећање моје
не пита ме ништа
Што сам се заљубио
а морам из склоништа

© Момир Драгићевић

Домаћин и водитељ промоције Небојша Лапчевић

РЕТУШИРАЊЕ

Ташмајдански парк 10 и 20 у ноћи.

Тешки млазеви пролећне кише

Као нужно кретање.

Бесомучно завијање сирена

На све стране.

Пешаци трчеи траже склониште

Под сводовима цркве св.Марка.

И сви суморно зуре у кишу.

Једино свештеник

отварајући висока врата,

уместо молитвеника

посве заузет, марљиво

уписује у бележницу:

И ноћас тешки млазеви

пролећних Нато бомби

личе на нужно кретање

© Небојша Лапчевић

Проф, др. Павле Бубања - Мир је његово животно гесло

Пеца Радовановић

Дописник политике Раде Станковић је поклонио Културном центру Крушевац
фотографију Милића од Мачве

Публика


Славица Давидовић (други ред-прва сдесна)

Славољуб Марковић - уредник новина "Град"

Као ружан сан

Новинари у таквим ситуацијама, обично, имају неке своје изворе. Тог четвртка, медјутим, и без тих извора било ми је јасно да је само још питање сата када ће се десити оно најстрашније што једном народу, на крају 20. века, може да се деси: бомбардовање.

Са таквом мишљу припремао сам редовно издање своје емисије “Нешто више”, која је већ имала поприличан стаж на ТВ Крушевац. У ствари, у глави сам развијао све могуће сценарије емисије у којој ћу, највероватније, морати да гледаоцима саопштим да се управо дешава оно чега смо се већ данима прибојавали… Филм је затим почео да се убрзано одмотава. Са гомилом вести, извештаја и видео трака у рукама, седео сам са колегама пред телевизором у ТВ режији и са осећајем злослутног ишчекивања пратио последње вести на Еуронењсу. Наједном, на екрану мапа Југославије. Исцртани авиони и црвене тачке на ономе што приказује нашу земљу. Спикер својим монотоним гласом, истим оним којим је малочас прочитао прогнозу времена, саопштава вест која читав један народ у тренутку поставља на линију измедју живота и смрти: НАТО је почео бомбардовање Савезне Републике Југославије… Прве снажне детонације зачуле су се у Белим водама – гађан је Војно-технички институт и део зграде Војне техничке академије. Детонације и у Батајници, Жаркову, Раковици, Раљи, Сопоту, Панчеву, Приштини, Подгорици, Даниловграду, Куршумлији, Ужицу, Новом Саду… И што је најстрашније – прве жртве…

Исту вест ускоро саопштава и РТС. У Крушевцу се први пут чује сирена за узбуну, иста она коју ћемо слушати свих наредних 78 дана. Као по команди, до тада пуне просторије ТВ Крушевац постају – празне. На моју срећу, остаје екипа са којом сам из ноћи у ноћ радио емисију “Нешто више”, додуше само техничка, монтажер и реализатор.

Ипак, било нас је довољно да ускоро преломимо: прекинућемо редовни програм ТВ Крушевац и кренути са ванредном емисијом. Вести, извештаје, снимке… емитоваћемо како буду пристизали. На жалост, ускоро их је било доста, али нимало лепих. Савезна Влада проглашава ратно стање. Те ноћи у Телевизији посетила нас је само заменица директора куће. Дошла је да види како смо и да нам пружи подршку…

Наредни дани подсећали су на ружни сан. Брутални ваздушни удари, рушевине српских градова, језиви призори масакрираних људских тела… Моја ТВ емисија претворила се у најцрњу хронику злочина према једном народу, тужну али и, трудио сам се, достојанствену причу о томе како смо и у таквим условима сачували присебност духа која је брзо почела да прераста страх и почела је да се претвара у својеврстан пркос и – поезију. Преко ноћи почели су да се јављају гледаоци из читавог краја, али и целе Југославије, Републике Српске, Европе. На неки начин су пратили емисију и нудили све врсте подршке и помоћи, коју смо ми љубазно одбијали. А онда су почеле да стижу песме: аутори су се јављали одасвуда, а оне из Крушевца и околине позивали смо у студио или их снимали. Одједном тако пуно поезије на једном месту, толико стихова у тим нашим ноћима за незаборав...

Наша поезија ипак није могла да заустави бомбе, колико год смо сви, више него икада раније, веровали у њену моћ. Као што смо учествовали и у молитвама за мир служеним, тачно у подне, током свих дана бомбардовања које је НАТО – које ироније - прозвао акцијом “Милосрдни андјео”. И током које је (не)милосрдно кажњавао мостове, школе, породилишта, далеководе, путеве који су “недвосмислено били одговорни за прогон Албанаца и неСрба са Косова”?!

У ноћи између 11. и 12. априла НАТО бомбе први пут су се обрушиле и на циљеве у Крушевцу. Пробудиле су нас у раним јутарњим сатима (02.55), када су гадјани Градска топлана и погони монтаже ИМК “14. октобар”. Уништена је управна зграда Топлане, док су остали објекти и постројења знатно оштећени; као и погони “14. октобра”, а знатно су оштећене и хале у непосредном окружењу. ТВ камере на лицу места, неверица, али страха некако није било.

Већ 13. априла 1999. у готово исто време (02,58), са два пројектила порушен је мост на Расини у Бивољу. Петнаестог априла, 15 минута после поноћи, порушен је метални мост на Западној Морави у селу Јасика, а у 5.05 сати поново је гадјан и погон монтаже ИМК “14. октобар”, Фабрика процесне опреме и Фабрика шасија. Истог дана два пројектила завршила су на неизградјеном простору измедју Геронтолошког и Спортског центра.

На срећу, без људских жртава у нашем крају.

Али, не задуго.

Још и данас крваре ране од масакра на варваринском мосту претпоследњег дана маја. Прослављан је празник Свете Тројице. Улице су биле препуне људи који су, без страха, изашли вани претпостављајући да њихово место неће напасти јер је далеко од свих војних путева и комуникација. Био је то 69. дан бомбардовања земље. Негде око 13,05 на небу су се појавила два авиона. На стари мост који је повезивао Варварин и Ћићевац испаљене су две ракете. У том првом нападу живот су изгубиле три особе. У непосредној близини моста било је око 3.000 људи. Неки од њих су потрчали да помогну настрадилама. После неколико минута, на остатке моста испаљена су још два пројектила. У новом атаку живот је изгубило још седам особа. Укупан биланс ракетирања варваринског моста било је десеторо мртвих и више од тридесет повредјених.

И данас се јежим када помислим на снимке које сам тог дана имао испред себе, не верујући да ће нешто тако икада бити емитовано у мојој емисији. Већ сутрадан, Джејми Шеј, карикатура од потпарола НАТО-а, на уобичајеном јутарњем брифингу за новинаре, изговара хладнокрвно: “Мост је био легитимни војни циљ”. Што каже наш мудар народ: слага и оста жив! Запад је имао ту привилегију…

Било је и иначе свега тих дана и ноћи, које сам проводио у ТВ режији, студију и на терену, уз звуке авиона који су нас надлетали. Изадјемо на терасу Дома синдиката, а на небу неке чудне муње, грмљавина, необични бљескови. Више нисмо знали где престаје дејство авиона, а почињу неки чудни феномени очигледно нарушене природе. Како су дани одмицали, и бес и љутња су у народу расли, “дешавају” нам се резервисти, мајке, протести…

Али, како све то испричати на овако малом простору? Ионако смо сведоци или учесници тих догадјаја који се не заборављају, па их овде макар спомињем. Крај је био опет једне вечери, после 78 дана на тој линији измедју живота и смрти. Студио ТВ Крушевац у медјувремену је премештен у салу Дома синдиката, па сам уз публику у првим редовима (и аплауз!), са позорнице на којој су биле и камере и одакле је директно емитован програм, могао да саопштим вест из Куманова о потписивању Споразума о војно-техничкој сарадњи измедју Војске Југославије и представника УН. Последњи пут сирена. На улицама опште весеље.

После свега, излазим из ТВ студија, са ипак горким осећајем да је све што се десило могло да буде другачије, цивилизованије. У ствари, не знам више ни сам о чему да размишљам, шта да осећам. Из једног дворишта прилазе ми људи које не познајем, али који кажу да су моју ТВ емисију гледали 78 ноћи и зову ме на кафу и ракију, “да прославимо крај рата”. Наравно да их нисам одбио. Улазећи у непознато двориште, размишљао сам како ће ово бити чудна ноћ – без сирена, без страха од нових бомби и несрећа. Требало се и на то навикнути…

Славољуб МАРКОВИЋ

Раде Стнковић - дописник Политике

О фотографијама ужаса под моравским небом

И шта да напишем сада, десет године после «Пркосне књиге» Љубише Ђидића, у којој су речи патриотског отпора писаца и фотографије које сам снимио у време НАТО бомбардовања Расинског округа? Објавио сам слике крви, спржених и обогаљених људи, запаљеног гвожђа, сломљених мостова, срушених фабрика, кућа, раскомаданих јагањаца на тек озеленилим пољима...

Сада, деценију после«Милосрдног анђела», и некадашње Преверово сликање ватре, челика, крви, не звучи ми више тако страшно као НАТО авиони у Расинском округу.

Елем, ратне 99. био сам фоторепортер «Вечерњих новости», листа који је објавио највећи број фотографија уз извештаје репортера Зорице Аврамовић. После 78 дана бомбардовања те белешке светлошћу уступио сам «Багдали», да их придода песничком револту исписаном у «Пркосној књизи».

Под нашим моравско-расинским небом, после сирена 24.марта, у 20,10 сати, које су огласиле почетак бомбардовања Србије, било је много слика бесмисла једног времена. Данас ми се чини да вреди забележити околности под којима су настале неке фотографије.

Први ваздушни удар Крушевцу догодио се 12. априла у 02,55 сати, на Градску топлану и индустрију «14.октобар». Из стана у Улици Јована Дучића (какве ли случајности?), у близини Нове зелене пијаце, започели смо репортерски јуриш колима ка ватри која је пламтела над гигантом крушевачке металоградње. На железничкој рампи – милиција. Даље је, рекоше, забрањено. Новинарске легитимације не важе, само пропуснице Ратног штаба, које нико није издао дописницима београдских листова! Мобилним телефоном зовемо пријатеља, милицијског официра Радоја Савића. Срећом, налазио се на само педесетак метара од нас. Пролазимо. Погон Наменске још гори. Баш су знали шта да гађају.

«Јашику» подешавам на ручно и испуцавам цео филм од 36 снимака. Човек са траком на руци, ваљда дежурни, нас пожурује. Опет се чује хук авиона.

Одлазимо из фабричког круга пут Градске топлане. У ваздуху неки опор мирис изгорелог гвожђа. Кажу да су пала само два пројектила, сломила управну зграду и уништила котловска постројења. И овде нас пожурују да изађемо, због могућег новог налета авиона.

Три дана касније, 15. априла, петнаест минута иза поноћи, снажне детонације из правца Јасике. С крушевачке стране клонуо метални мост на Западној Морави. Још се једним делом наслања на земљу и бетон. Човек у плавој униформи каже да се очекује нови удар.

Кроз тамну ноћ пролама се звук авиона. Сви трче. И ми. На шездесетак метара од обале залежемо у једну јаругу. И чекамо. Небески звук, срећом, брзо ишчезава.

Прва слика смрти људи у Расинском округу догодила се 30. априла, у 14,10 сати, на мосту Трстеник – Грабовац. Нато бомбардери су убили једног бициклисту и једну жену, пешака. Када смо из Крушевца стигли на трстеничку страну тог моста, тридесетак минута после удара, на обали се налазило неколико милиционера и два човека, вероватно службених лица.

Са остатака моста три човека покушавају да на ћебету изнесу неко људско тело. Док дописник «Новости» показује новинарску легитимацију, прескачем пластичну траку и са подигнутим објективом трчим ка остацима моста. Иза мене вичу да станем, да сачекам истражног судију. Шта после да снимим? – питам се. Остајем нем на позиве и сликам, нека ме јуре. После се легитимишем. Испоставило да других фотографија изношења тела угљенисане жене са тог моста није било. Слика је обишла свет.

После ми се у глави одмотавао филм тог догађаја код моста на Западној Морави. Први пут сам схватио да није исто када гледаш голим оком на језив призор и када то чиниш кроз окулар апарата. То ми је касније помогло да се снађем на месту типичног злочина над цивилима, које су починили људи помраченог ума у Варварину.

Био је 30.мај 1999. године. Око 13 сати чуле су се јаке детонације, у два маха. Западну Мораву смо прешли преко скеле у Јасици, преко реда, на превару. Чекало је много људи, трактора, кола. Скелеџији сам показао плаву легитимацију, која је споља била слична милицијској, и рекао да сам милиционер у цивилу, да журимо у Варварин. Упалило је, али су сви около викали, псовали...

После два ваздушна удара на мост на Великој Морави у Варварину погинуло десеторо људи, а теже и лакше повређено још тридесетак.

У близини цркве, поред обале реке, искасапљена људска тела, откинуте руке и ноге међу гвозденим деловима моста, смркнута и уплакана лица очајних људи на бетону натопљеном крвљу...

Сакривам очи иза фото апарата и правим фотографије над којима и данас многи не могу ни секунд да задрже поглед а да не осете мучнину. Нису све за објављивање. То су ми рекли и у редакцији Новости» 1999.

А ја сам мислио да свет треба да види злочин који су нам починили из милосрђа.

Такве фотографије ни знатно касније нису хтели да објаве ни други листови. Доставио сам их немачким адвокатима који су заступали грађане Варварина против немачке државе код немачког суда.

И даље мислим да људи тог, рецимо развијеног света, нарочито оних 19 НАТО држава, треба да виде учинак своје мисије. Знам да су писци и песници сав тај бол већ осликали речима, али многи људи, нарочито они богати, што су тамо далеко од мале и сиромашне Србије, можда више не могу да осете тежину књижевне речи.

Неке необјављене снимке понудићу својој «Политици», на годишњицу бомбардовања моста у Варварину.

А можда и те фотографије не могу бити довољан доказ НАТО злочина под нашим небом!

Раде Станковић,

дописник «Политике

Горан Ћеличанин

Вељко Стамболија

Велике и крупне очи мојих предака
Благе и топле очи духовних отаца
Гледају са хладних зидова
Заборављених српских манастира

Смјерни оци са зидова просвјећују
Погледом земаљско стадо милују
Преци небески очима дозивају
Очи наше свјетом скитајy

Без мача и сабље у рукама
Чувају задужбине вјековима
Ктитори благородни својим потомцима

Духовни оци и даље самују
Сусрет урежени стрпљиво чекају
Прадједовски завјет у очима чувају

© Вељко Стамболија