foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

YouTube video manifestacije Vrelo Svetog Jovana 2014 u Makrešanu: 1 ; 2 ; 3 ; 4 ; 5

07.07.2014. године у Манастиру Светог Јована у атару села Макрешане, у оквиру целодневне манифестација обележавања рођења Св. Јована Крститеља изведен је по пети пут културно-уметнички програм ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА у заједничкој организацији МЗ Макрешане, КУД-а *МЛАДОСТ* из Макрешана, Управе манастира Свети Јован Макрешане, Културног центра Крушевац и Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ из Крушевца. У програму који је водила песникиња Душка Ерић, поред чланова КУД-а *МЛАДОСТ* из Макрeшана, наступили су и КУД-ови из Рутевца и Лучине и Етно група Лазарице из Крушевца, као и крушевачки песници: Епископ крушевачки Господин Давид, Љубодраг Обрадовић, Саша Милетић, Душка Ерић, Даница Рајковић и Мирко Стојадиновић. Програм је пред више стотина гледалаца отворио и благословио Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид.


Заједничка слика домаћина и песника испред Врела Светог Јована


Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је отворио и
благословио манифестацију ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА



ВЛАДИЧАНСКИМ ГЛАСОМ

Владичанским гласом ви зборите Господу,
време ваш носи глас,
за своја чеда ка’ за класове стрепећ’
ви стојите посред нас.

Силом датом вам од Бога
ви потресате царевине,
благошћу вам образ жив,
ревнитељ’ма мира ви сте палма мира,
лститељ'ма паки страобалан див.

Ви зборите Господу одушно, пламно,
Он вас прима у свој Стан,
царске двери дворова Му сјајних
ви отварате ноћ и дан.

Ко се миче мравље обноћницом
под вашу ће каштигу доћ',
тајне су вам све прозрачне,
ви Њем’, к’о и нама
служите дан и ноћ.

© Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид



ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА

скривено од зла
у гори Мојсињској
одувек блиста
и доноси спокој

за уморне хлад
за жедне искуство
души вечну младост
телу ново чувство

све воде некуда теку
мисао срце леди
а онда истекну у реку
која копрену избледи

 иза гора лелуја Морава
кривинама мир да разлије
немире заувек успава
и прошлост оку открије

осмеси посребрили шуму
слобода изгледима млади
и пратећи звезду свету
усијане откровењем хлади

скривено од зла
у гори Мојсињској
заувек блиста
и доноси спокој

© Љубодраг Обрадовић


Душка Ерић


Саша Милетић


Даница Рајковић


Мирко Стојадиновић


















































































ИЗВОДИ ИЗ МОНОГРАФИЈЕ *МАНАСТИР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА - МАКРЕШАНЕ*
коју је написао Љубодраг Петковић (стар 84 године)

Данашња локација села Макрешана потиче из 19. века са благим померањем, са падина Мојсинских планина ка токовима двеју река, Расине и западне Мораве. А у недрима Мојсиња село, није остављало, ма колико се померало, своје светиње-цркве и Манастире, осташе на истом месту где и потекоше. Неке су остајале у рушевинама да у траговима пркосе времену и историји, друге су се пак из рушевина и пепела подизале и ширећи своја крила што им их Бог подари, штитиле своје вернике и слуге Божје.

Међу овим другима је и Свети Јован Крститељ, нераскидљиво везан за село Макрешане и његове житеље са суседима.

Манастир Свети Јован изнедри Мојсинска планина у атару села Макрешана, надкрили се Манастир над село са североисточне стране његове да га чува и штити: Растргоше се тежаци Макрешана између плодних њива и поља, реке Расине и Мораве што им физичку храну дају и Светог Јована што их духовно храни и за чудо на обе стране веома вешто стижу.

Усред шуме Мојсинске планине на 2-3 километра од села Макрешана, а село Макрешане се налази на шест километра од историског Крушевца-града Цара Лазара. Налази се мања зара ван-долина са именом Водице. Долина је окружена шумом и заштићена од северних и источних ветрова, отворена само према западу, видљива само из ваздуха, ту у заветрини на сунцу сместио се Манастир Свети Јован Крститељ, на надморској висини 310 метара, на географској дужини 210 и 24', (двадесет један степен и двадесет четири минута) на географској ширини 430 и 3Т (четрдесет три степена и тридесет и седам минута).

Свети Јован није заборављен већ га обнови ше и подигоше Макрешанци, мoleћи се за спас српа ког народа, за свој опстанак, здравље и напредак. Четири су светице данас дело њихових руку и благодарја:

1. Црква Света Недеља - Илија, изграђена 1885. године
2.Црква Света Богородица
3.Црква Светог Пантелејмона
4. Манастир Свети Јован

О месту где се сместио Свети Јован Крститељ, сама просторија где се поносно уцнравила Црква зове се Водице, по богатим изворима хладне и здраве воде која уморне и изнемогле окрепљује и освежава. Од села Макрешана до Манастира Светог Јована стиже се тврдим макадамом који води у дубину Мојсинске планине.

По неким подацима, а и данас још живим житељима, ова планина у 19. веку била је место где су чобани напасали своја стада. Баш на месту где је сада Црква Свети Јован, окупљали су се чобани и забављали разним за оно време друштвеним играма. Недалеко од заравни биле су колибе -појате са стоком, а око самих Водица пружали су се воћњаци, виногради, њиве и ливаде.

Почетком двадесетог века долази до првог светског рата који је одвео и борце из Макрешана, међу онима који су остали живи, био је Солуна C Милошевић Станоје звани (Биџара). Вратио се бoleшљив, а после свега преживљног у рату и са поремећеним сном. И у сну, и на јави често је размишљао о Водицама и као да му се чинило да тамо види Цркву, а оног дана кад би због свакодневних сеоских послова прошао поред Водица, он је ноћу сањао да на том месту тражи Цркву.

у Цркви свете Недеље, тада је био свештеник поп Јевта Радисављевић. Станоје му се обратио са молбом за савет шта да ради. Исричао му је које га мисли и какви снови прогоне. Свештеник Јевта му је дао благослов и савет да потражи то што га у мислима мучи. Станоје је озарен свештениковом подршком, дошао у Водице и у близини садашње Цркве, испод обале на 5 до 7 метара удаљености, преврћући камење пронашао је остатке предходне Цркве, полутруо крст дрвени, кандило и икону која је била поцепа на и нејасна.На рашчишћеном темељу, на једном од камена Станоје је поставио испод једног клена, крст, кандило и икону. Ту су Људи долазили и палили свеће у пролазу или о празииицима-Свецима. Тако је то место служило као Црква¬Богомоља око 1921. године. Простор око тог места -Цркве био је расчишћен од жбуња и дрвећа у величини већег сеоског дворишта, улаз у Цркву водио је од главног пута низ јаругу, а излаз је водио¬окренут ка потоку Раковац.

Негде око 1930 године, Црква је премештена због неприступачности изнад обале где се и данас налази данашња грађевина.

Првобитно је подигнута мала Црквица, чатмара (од дрвета и блата-земље,на камени темељ) са кровом од ћерамиде, а унутра је имала потребан одговарајући инвентар, слике и иконе.

Простор око Цркве је уређен, ограђен жичаном оградом и постављена је капија. Сада је то већ личило на праву Цркву са портом.

у цркви су се палиле свеће за здравље и за покој дусе, сада када је Црква овако уређена, мештани села Макрешана, а и околних села почели су масовно да посећују Цркву, а посебно 7. јула по новом то јест 24. јула по старом календару, када Црква слави дан, роћење Светог Јована Крститеља, то је слава Цркве и тога дана се сече црквени колач и бира колачар за следећу годину. у то време, тога дана на дан 7. Јули службу су обављале по две калуђерице, које су долазиле из манастира Свете Богородице, као и поп Цркве из Свете Недеље.

Нешто касније уз цркву је подигнута и грађевина од камена са стране, покривена црепом, која је служила као помоћна зграда, остава, а и за склањање људи од кише при посетама.

Мало касније уз Цркву подигнут је и кона к величине 6 х 12 метара, који је имао велику салу, малу кухињу и оставу, конак је био грађен чакмара-кованице, са темељом од камена, под од бетона, а кров покривен црепом, конак је споља и унутра био окречен.

Када је конак био завршен, припремљена је велика прослава, о којој су дуго причали старији људи. После службе у цркви (коју је обавио поп Драгослав Вељковић) и напољу сечење славског колача и изабиран колачар за идућу годину, било је весело, играло се до увече, хармоникаш је био Рада Борин, Сида и Бранко Ђела су продавали лимунаду, а Ливоња бомбоне, присутност је била велика, дошли су људи са стране и околних села.

Око изградње Цркве, помоћне зграде и конака највише је био ангажован и руководио пословима човек који је и пронашао прва обележја Цркве Милошевић Станоје. Њему су помагали мештани села, мајстори разних профила око изградње, а посебно његов син Живадин, који је у то време био добар зидар.

Станоје Милошевић је живео прилично дуго, на срећу нашег села Макрешана, јер је за веру и православље пуно учинио, рођен је 1887. год, а умро 1976. године. Био је ожењен, имао је троје деце: два сина (Санду и Живадина и ћерку Душанку), био је писмен и побожан човек.

После напред наведених радова око цркве и радовања због свега урађеног долази други светски рат чемер за нашу земљу, Манастир Свети Јован и његов простор постаје уточисте за народ који се склањао од непријатеља, даље од села.

Кад се завршио други светски рат и наша домовина постала слободна Манастир Свети Јован постаје још посећенији. На име празника Црквени Свети Јован Крститељ се поклапа са државним празником Србије 7. јули који је проглашен за дан устанка у новој Југславији. Тако је тога дана пошто се није радило Црква Свети Јован била масовно посећивана.

Испоставило се да је постојећа мала Црква-чатмара била мала недовољна за посетиоце (у њој су могли да стану десетак људи) па се указала потреба за изградњом веће Цркве. Опет Станоје ступа у акцију. Спрема-пече циглу за своју кућу, и уз то за нову Цркву изпеко је око 7-8 хиљада цигли. Мештани села Макрешна су мобом извезли циглу за Цркву запрежним колима (све уз брдо воловима и кравама) које су вукле кола, а људи подупирали и гурали како би помогли, јер је успон био прилично велики. Цигла је смештена у помоћну зграду да цигла не покисне, али на жалост она је чекала доста дуго.

После другог светског рата, својом личном жељом и од стране Црквених власти постављен је калуђер Лукијан, да брине о Манастиру¬Цркви Свети Јован. Деда Станоје, Лукијан и представници Манастира Св. Богородице договоре се да доведу десетак мајстора и ископају темељ за нову и већу Цркву. Калуђер Лукијан, је прикупио новац од људи из села на добровољној основи. Мајсторе и обичну радну снагу су сељаци такође давали добровољно. Радили су сви по неком редоследу о чему је водио рачуна Лукијн.тај Лукијан (Светомир Павловић) је у недостатку новца прикупљеног за изградњу, продавао своје њиве да би подмирио трошкове око изградње Цркве. Велику захвалност дугује

село Макрешане Лукијану и житељима села.

Нова Црква је саграђена од тврдог материјала, омалтерисана и окречена. Унутрашњост Цркве сређују и украшавају мајстори, уметници, а иконостас су израдили Павловић Мирослав и Цветковић Драгослав ентузијасти уметнички настројени. Конструкцију прозора и врата изградио је од гвожђа Јовановић Миливоје, а стакло поставио Тома Милорадовић-тракслер. Сви су они из Макрешана. Такође су из Макрешана десетак мајстора зидара који су радили добровољно на изградњи Цркве. МАЈСТОРИ:Урошевић Живко - зидар, Марковић Светомир, Миливојевић Миле, Петковић Тимотије , Огњановић Драган 6.Милошевић Живадин. 7.Петковић Драгослав , Било је више десетина љјуди који су радили као обична радна снага, на добровољној основи као помоћ.

Поред Цркве је преуређена и подешена постојећа сала са намештајем, она данас служи за прославе празника и зт' дочек српске нове године и за прославу Божића, паљења Бадњака.

Захваљујући деда Станоју Милошевићу и Лукијану, калуђеру, село Макрешане је добило још једну своју Свети цу.

Када је деда Станоје изнемого-остарео, обавезу око чувања и вођења бриге око Манастира и Цркве Светог Јована, предао црквеном одбору 1970. године, а он се упокојио 1976. године. Црквени одбор са калуђерима који су у манастиру, и данас брину о њему.

ПРЕМА ЕВИДЕНЦИЈИ КАЛУЂЕРИ И ОСТАЛИ КОЈИ СУ БИЛИ У МАНАСТИРУ

    - Јован Вукојевић (калуђер) из Макрешана.
    - Пера агроном, пензионер, из Крушевца, није могао да живи у граду, дошао овде у природу, имао сталне посете.
    - Лукијан, Светомир Павловић, калуђер из Макрешана.
    - Повремено и за време славља, долазиле су и Калуђерице из Богородице
    - Симеон, Небојша Мужека, Калуђер, умро, сахрањен овде у порти.
    - Јеромонах Јаков Симић, Калуђер, дошо после Симеона, који је преузео управу у манастиру и сада је овде.

Манастр и Црква се до сада налазила на приватном земљишту Радомира Давидовића, које је он поклонио цркви.

За време боравка овде оца Симеона у Манастиру Св. Јован од 1997. до 2009. године, уз његово велико залагање и труд, започето је и стављено под кров здање Манастирског кона ка, по пројекту предузећа за пројектовање "Грапит" који је урадио пројектант Зоран Маринковић. Смрт је предухитрила оца Симеона и омела у намери да своју замисао приведе крају. Калуђер Јаков Симић који је у Манастиру од јула 2009. године, отац Симеон уз помоћ црквеног одбора, али и добрих људи, ради на даљем завршетку конака, довођењу струје и воде до објекта, као и изградњу одговарајућег прилаза до Манастира.

Написао Љубодраг Петковић (стар 84 године)

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player