СЕЋАЊЕ

Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
Ти се сад никог не сећаш,
понајмање мене,
клонулог под теретом,
прохујалих дана.

Ти сад трчиш,
стазама цветним
и смејеш се гласно
незнанцу што те следи.
Ти сад, из позе љутите,
зовеш, тобож несрећна,
оног што ће да лаже красно
и тепа ти *леди*.

Ти си сад дама
и ласкања пале,
нарочито ноћу,
у шетњи кад си сама,
кроз напукле идеале
и избледелу јасноћу.

Ти, ето,
сад другога волиш,
а и он чезне за тобом.
Занос? Страст ? Шта ли?
Ти се сад веселиш,
плачући сузама среће,
од којих свака,
можда несвесно,
мене жали,
а да ти то
и не осећаш.

Ти сад, ето и другог,
до лудила доводиш,
нудећи тело и уживања рајска,
а допуштајући само гледање.
Ти драга и не слутећи,
осудиш љубав,
на маштања кратка,
и натераш је да поцрвени.

Ти си, драга,
заљубљена у себе
и никад ме ни волела ниси.
Ти си само,
од свог заноса охола,
љубав заменила за срећу,
сејања бола.

Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
А ја бих ипак,
мог лика да се сетиш
и бар на трен,
сазнаш како је леп,
а пролазан,
мирис сећања.

© Љубодраг Обрадовић