ПоезијаИН

Др Милисав Милошевић, угледни лекар и књижевник
ДОКТОР СА ПЕСНИЧКОМ ДУШОМ

Милисав Милошевић је рођен 15. јула 1935. године у Белој Води. Основну школу је завршио у свом родном селу и био је одличан ђак. После двогодишње паузе, на инсистирање новог учитеља, уписао је Нижу гимназију у Великој Дренови, која је трајала три године, а затим Гимназију у Крушевцу. На Медицинском факултету у Београду је дипломирао, специјализирао и докторирао.

Живомир Миленковић

Верољуб Вукашиновић - ГОСПОД ДОЛАЗИ Милисав Милошевић, Maran Atha, ИК „Љубостиња“ Трстеник, 2011.

Роман Милисава Милошевића, са библијски интонираним насловом Маран ата, роман је о Белој Води, о лепоти и муци сељачког живота, о Србији која је некад била и које такве више нема, роман о љубави, патњи, вери и нади, чојству и јунаштву моравског човека, роман који се може упоредити са најлепшим делима савремене српске прозе са темом села, као што су романи Добрице Ћосића, Милована Данојлића, Данка Поповића, Милосава Ђалића, и других писаца, који на модеран начин настављају и обнављају велику традицију српског реализма и српске реалистичке приповетке.

Као читалац ове романескне творевине, чији је творац доктор медицине са звањем примаријуса, а уз то расни приповедач, понет сам причом и ликовима који су ме освојили и у којима сам препознао понешто из свог детињства на обронцима Гледићких планина. Ти ликови зраче, пре свега, својом животношћу, антејском везаношћу за земљу, породицу, патријархалну Србију, Мораву и беловодска села, а посебно је упечатљив језик којим говоре јер је то језик нашег „моравског човечанства“, језик наших дедова и очева, језик сочан, старински, домаћински, поетичан и практичан, језик из кога убрзано нестају неке речи и њихова значења, јер су пре тога нестали предмети и појмови које су означавали, као што нестаје и изворно српско село у коме је све мање свадби, крштења и дечјег плача а о прелима и игранкама се зна само из причања старијих.

Кроз животне судбине два побратима, Душана Ђелића и Мијодрага Годића, чији ликови чине окосницу многих збивања у трајању од безмало једног столећа дата је слика живота у Белој Води, знаменитом селу крушевачког краја, селу каменорезаца и вредних домаћина, селу коме је Бог подарио природне лепоте, Мораву, брежуљке и врела, селу у чијем је центру чувена чесма са осам лула и амфитеатар са уметничким скулптурама. Поред Беле Воде ту су и друга, околна села, Каменаре, Коњух, Кукљин, Дренова, ту је и Крушевац као средиште историјских догађаја, али су ту и топоними људске патње за време другог светског рата – Бањица и Матхаузен. Сва та места чине географски оквир историјских догађања која су битно определила животе главних ликова у роману а оно што је најсуштаственије је породични оквир кроз који се преламају њихове судбине .

Већ на почетку романа срећемо се са главним ликовима: Душаном Ђелићем, његовом женом Радмилом, ту је Милан Гусан, затим сеоски учитељ Гвозден Симић и поп Анта, газда Јеврем, и други ликови. Ту су и ликови многих мештана Беле Воде, ликови од крви и меса, са именом презименом и надимком, што упућује на закључак да су то стварне личности а да иза измишљених ликова стоје стварни људи. Индивидуализација ликова у роману је веома успела. Међу њима доминира лик Милана Гусана, пунокрвног моравског сељака, интелигентног, сналажљивог и лукавог бунџије, који у себи носи оно архетипско, хајдучко лукавство да уме да се снађе у свакој прилици, да буде увек на страни правде и поштења, да се бори за сељачки образ, да буде у власти и против власти, увек са кратежом за појасом који користи као крајњи аргумент у расправи са противником.

Лепи су у овом роману и женски ликови, Радмила као главни женски лик сједињује физичку и духовну лепоту, затим лик Гвоздене, жене газда Јеврема која жуди за мушком љубављу или лик младе попадије која не успева да се одбрани од искушења и чини прељубу са учитељем, јер је и она жудна мушког миловања. Љубавне сцене у роману дате су нежно и лирски осећајно, са јаким еротским набојем али и са неком чедношћу у доживљају љубавног чина, са разумевањем за жену која је увек у тежем положају од мушкарца. Посебно су дирљиве љубавне сцене у првом делу романа, када се Душан Ђелић, сиромах без родитеља заљубљује у Радмилу, ћерку сеоског кмета газда Јеврема, који је против те везе и када се њих двоје узму, он не признаје више Радмилу за своју. Али, цело село благосиља њихов брак и свако даје по нешто од своје куће да се направи свадба како доликује и да се младенци скуће.Цитирам једну реченицу из књиге: Једна старица, улазећи у цркву, пољуби црквена врата и крстећи се гласно изговори: „Света Тројице, благослови Њега, Њу и Оно, молим ти се.“ Ту долази до изражаја једна људска солидарност, ту се показује права природа моравског човека који у теженој одећи живи, ипак, некако идилично, у дослуху са природом, земљом и прецима, са вером у Бога и саосећањем за ближњег. У тој сцени свадбе, која се догађа 1939. године, пројављује се и лајт мотив романа, кроз речи сеоског богослова: „Бог је дошао, Бог је међу нама. Увек дође када треба, Душане Ђелићу. Само Бог побеђује. Маран ата. Запамти ово.“ То „Маран ата“, што на арамејском језику значи „Долази Господ“ понављаће у овом роману више пута Душан Ђелић, а то је, у ствари, глас аутора, порука писца.

Средишњи део у роману „Маран ата“ чине догађаји у вихору другог светског рата кроз страдања два побратима, Душана Ђелића из Беле Воде и Мијодрага В. Годића, из Каменара, који као немачки таоци бивају спроведени у Крушевац, па на Бањицу, а одатле у логор Матхаузен, увек на ивици живота и смрти, пролазећи кроз прави људски пакао. Ту се, у овом роману, отвара још једна велика тема српске, а и светске прозе, тема логорологије чије су најпотресније странице уметнички обликовали многи писци од Достојевског до Солжењицина, Добрице Ћосића, Драгослава Михаиловића. Оно што је, по мом мишљењу, карактеристично за овог писца је да су у роману „Маран ата“ те логорске странице дате готово документарно, са снажним психолошким, филозофским и религиозним промишањима смисла људске патње али на начин како размишљају обични људи као што су Душан и Мијодраг. О томе, писац нам је у Предговору дао неку врсту објашњења: „ Мој јунак, Мијодраг В. Годић, са завршених свега три разреда основне школе, преживели логораш из Матхаузена, својом сељачком руком записа оно што сам тражио: нема бола док душа не заболи, зацвили. И да глад нема савести.“ Те логорске странице у књизи су до те мере потресне да се тешко читају, увек уз исто питање : Зашто то Бог дозвољава? А одговор на то питање, као ехо, стиже у виду две речи: Маран ата – долази Господ. И ова два лика, два побратима, Душан који је христолики мученик и Мијодраг, виспрени сељак из Каменара, светле тим речима и као да у најтежим тренуцима понављају: „Боже, опрости им јер не знају шта чине.“ А Душан, непрекидно загледан у Библију, вративши се из заробљеништва у Белу Воду затиче жену Радмилу, сина Милана и још једног дечачића кога је Радмила родила јер је била силована од стране једног четника. Ту Душан показује велику моћ праштања и разумевања и прихвата то дете као свог сина, дају му име Божидар, а то дете ће у каснијем животу постати честит и побожан човек. Одакле у Душану таква снага да све то издржи и опрости. Да ли је то, можда утицај богомољачког покрета Светог Владике Николаја који је цветао у овом делу Србије пре другог светског рата или је Душан, богочовечански, кроз сопствену патњу дошао до сазнања да само љубав побеђује. Он је у овом роману главни стуб православне вере која доноси смирење и праштање и зато, у каснијем току романа, он прашта све чак и онима који не верују у Бога и који, као представници нове, комунистичке власти, све више разграђују патријархално село. Душан, као неки библијски лик, умире испуњен љубављу, децом и унуцима, испуњен божјим миром, у складу са реченицом коју је изговорио за покојног Патријарха Павла: „Живео је скромно, по Христу.“

Радња овог романа сеже од 1939. године до наших дана, обухвата послератни период, изградњу социјализма, откуп, сељачке радне задруге замах и пропаст Титове Југославије, НАТО бомбардовање када , како каже писац, „ бију Србију по глави, као по канти“, дотиче се и многих недавних политичких догађања, као што је 5. октобар, убиство премијера Ђинђића, и других. Историјски и политички догађаји се прате упоредо са догађањима у породици Душана Ђелића, чији синови Милан и Божидар, у завршном делу романа, преузимају улогу главних ликова. Милан је доктор медицине, признати стручњак који као правдољубиви лекар у крушевачкој болници долази у сукоб са партијским руководиоцима и њиховим удворицама и разочаран одлази у Швајцарску где се жени са Немицом која му рађа сина Марка, док Божидар, звани „Жућа“ као технолог ради у Београду, жени се и добија сина, коме дају име Милан, по заштитнику њихове породице, Милану Гусану. Оба Душанова сина, посебно Божидар, који никад није сазнао ко му је прави отац, су јако побожни и вера им доноси смирење у тешким животним ситуацијама, а посебно је лепа епизода када сви они, са Мијодрагом Годићем и попом Ванићем, посећују Хиландар и ходочасте у Јерусалим, где се два побратима присећају логорских дана. Сви ти ликови, и многи који у овом приказу нису поменути, сви они носе у себи једну одмереност, једну душевну нит, нема црно белих карактера, све су то слојевите, сложене личности, без обзира на којој су страни када је у питању идеологија или религија. У време вишестраначке еуфорије, Божидар, звани Жућа, апостолски мирно, изговара и ове речи:

„ Постоје људи и нељуди. Постоје комунисти и некомунисти. Постоје верници и неверници. Размисли, драга, свако отпадништво од Бога доноси духовну смрт.“ И глас наратора, односно писца, који коментарише разне тренутке наше савремене историје је одмерен, са смислом за уочавање и добрих и лоших страна у сваком догађају који описује а сама прича коју је изградио дискретно сугерише и аутобиографску нит.

Посебну драж овог романа, када су у питању ликови, представља увођење у причу неких историјских и познатих личности као што су Добрица Ћосић, Стево Жигон, Патријарх Павле, председник Крушевца Слободан Јовановић из Страгара, и други. Писац се одужио и својим Беловођанима, многе од њих, као на пример Слободана „Нецера“, каменоресца Жићу, песника Диска, и друге, унео је као ликове у свој роман, уз причу о „Беловодској розети“, њеним творцима и добитницима те чувене награде. А присуство Добрице Ћосића у овом роману, прво као илегалца за време рата, а потом као истакнуте политичке и културне личности и председника Југославије, није само у његовом помињању, он је као писац, својим делом присутан у самој структури овог романа који се наслања на сагу о Катићима и историјском трагизму српског народа у 20. веку. Овде бих се зауставио, уз једну мисао књижевног критичара Милоша Петровића који каже да „критичка енергија савремене српске прозе нарочито је снажна у романима и приповеткама са темом села. Спајањем поетичног и документарног и сажимањем збивања и времена српски приповедач је сугерисао идеју о историји као понављању патње и страдања.“

Овај критичарски став Милоша Петровића, који се као лик, такође, помиње у роману „Маран ата“, могао би се узети као основно полазиште у дефинисању идејне вертикале овог романа. Понављање патње и страдања, у овом случају моравског сељака, наставља се и у нашем времену кроз управо минуле ратове и бомбардовање, кроз пропадање села и биолошки колапс српског народа. Ево како, при крају књиге, писац види данашње село:

„ Божидар стави шаку изнад очију и упери поглед према Градишту.

У подножју Градишта плави се само један већи плантажни виноград. Други запуштени. Слаба цена грожђу. Држава није заинтересована. Сељак пропада дупке .

- Шта ће бити са сељаком, мој Божо? Сећам се кад сам служио код газда Јеврема, па кад погледаш, а оно виноград до винограда испод Градишта. Плави се Пејкина пољана. Лојзица, Голи Брег, Кисељаја, Нерезина. Све урађено као најлепше баште. А све се радило голом снагом и са две руке. Свака врзина орезана. А изнад тог плавила бели се Гологрудин мајдан, камен пешчар, беличњак. Па у виноградима, две киселе воде.

А сад све напуштено, оструга, глог, трњак, багрење, ниче по напуштеним виноградима и воћњацима. Кад багрем пусти жиле по плодној питомини, по винограду, по авлији, мирише на пустош. Тако беше са нашом авлијом. Али нас Господ спаси и добри људи.“

То говори Душан Ђелић, пред смрт, а кроз њега говори моравски човек чији су потомци већ добро загазили у нови век, век који убрзано празни наша села, мења нашу свест и обичаје, а о томе какви су људи некад живели под „дугуљастим моравским небом“ остају да сведоче неке књиге, као што је ова, која нас својим насловом „Маран ата“ – „Господ долази“ опомиње на други долазак Христов и искупљујућу моћ вере и праштања. Не дајмо да багрење уништи нашу питомину.