ИГРАЧИЦА

Плеше, ломи се. Партнера зној облива.
Луди ритам уздахе посматрача мами.
Осмехне се овлаш. Баш јој прија
рука која јој око паса облеће у тами.

Савршено и глатко клизи по сали,
у погледу јој као пламен севају искре,
 а зуби њени мали, ко драгуљи блистају
кад се црвена светлост упали.

Њена свежина и занос,
њена жеља за животом и новим,
носе је лако. Осетим понос;
она је ту, за њен осмех ја се борим.

Мени је доста да је гледам,
њено лице драго, увек ме опија.
Зато увек ћутећи у ћошак седам,
док тело заносно јој се извија

Ћутим и после, кад речи навиру,
а питањима севају њене очи.
Ћутим, јер желим да у миру,
теку њени дани и њене ноћи.

Нећу да је дотакне немир душе моје.
Желим да игра свој живот, а ја само
да је пратим док могу. Нека се сруше,
све жеље лоше. И без  тога се знамо.

Хоћу да је волим стварно,
без миловања и падања у транс.
Хоћу да је љубим погледима,
а други нек је лаже и после
у љубавну одводи сласт.

Хоћу да је волим, а да није моја.
ја увек волим оно што немам.
И баш зато увек у ћошак седам,
да је ћутећи гледам како плеше,
да је гледам дуго, вечно,
да је само гледам.

© Љубодраг Обрадовић