ЛИПЊАК

Сударили смо се,
на успутној стази,
у трњу жбунова на међи,
у грању багремова туђих
и погледали се…

Ти си се насмејала
птици на бресту,
што се престрашила
и одлетела далеко.
Насмејала си се срећна,
гледајући расцветани кукурек,
узлепршане гране липа
и мој поглед светао.

Онда си склонила косу са чела,
промуцала "извините, нисам хтела"
и отрчала си низ липњак.

А ја сам само стајао
и гледао гране,
како се за тобом вијоре,
ја сам стајао нем
и слушао одјеке корака твојих
и цвркут љубави,
која је изненада
дoлeтела у моје срце.

Дуго, дуго сам стајао,
а онда,
потрчао да те стигнем…
Али…
Било је касно!

© Љубодраг Обрадовић