foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА

 

НЕОБУЗДАНА ЧЕЖЊА

Мартовским свежинама ношен,
сањам твој лик…
Будан сањам,
баладу о бреговима,
на глечеру што процветаше,
у ове зимске дане,
кад сунце,
никако да гране,
па у срцу, беда влада.
Сањам косу
и смеђе очи,
сањам дах
среће наше.

 

О, кад би ми,
долутала крадом,
у неко свеже сећање
и пустила да надом,
ојача моје стрпљење,
па онда у час светао,
одлучила да цвет,
тек расцветао,
ставиш мени под нос.
О, кад би…

Гледам те
нејаку и смеђу…
Сламка си на ветру,
а још узвраћаш
поглед смело,
још ми се
смешиш жељно.

О, кад би знала,
како твој поглед теши,
и све напукле кости лечи
и мене уздиже
у рајске пределе среће.
О, кад би знала,
да те сањам,
да ли би пожелела
да у башту
твог дечјег играња
и мене позовеш.

Гледам те жедан,
јер поточак си ванредан,
што жури у долину,
оставља мене и планину,
оставља пропланке цветне
и дане наше срећне,
макар у мојим сновима.
Видим те кроз прозор,
срна си у трку,
покретима светлиш,
души мојој,
што плива у мраку,
а осмесима тешиш,
машту набујалу,
што те милује,
за све векове,
који долећу,
распевани.

Милујем те очима,
кроз замагљена стакла
и шапћем
стиснутих усана:

О срећо, волим те,
дођи ми млада.
О звездо, волим те,
ко лице,
распеване птице,
која ми се прикрада
и која ме буди,
сваког јутра.
О срце, волим те,
ко смех цвећа
и сјај сунца.
Волим те,
ох,
волим те…

Ти се окренеш,
речи не саслушаш
и као срна кренеш
у безглаво бежање.
Чега ли се само стидиш
и зашто глас срца свога
не саслушаш,
па себе у машти видиш,
заспалу у мом загрљају.
Мартовским
свежинама ношен,
сањам твој лик…

© Љубодраг Обрадовић