foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА

СЕЋАЊЕ

Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
Ти се сад никог не сећаш,
понајмање мене,
клонулог под теретом,
прохујалих дана.

Ти сад трчиш,
стазама цветним
и смејеш се гласно
незнанцу што те следи.
Ти сад, из позе љутите,
зовеш, тобож несрећна,
оног што ће да лаже красно
и тепа ти *леди*.


Ти си сад дама
и ласкања пале,
нарочито ноћу,
у шетњи кад си сама,
кроз напукле идеале
и избледелу јасноћу.

Ти, ето,
сад другога волиш,
а и он чезне за тобом.
Занос? Страст ? Шта ли?
Ти се сад веселиш,
плачући сузама среће,
од којих свака,
можда несвесно,
мене жали,
а да ти то
и не осећаш.

Ти сад, ето и другог,
до лудила доводиш,
нудећи тело и уживања рајска,
а допуштајући само гледање.
Ти драга и не слутећи,
осудиш љубав,
на маштања кратка,
и натераш је да поцрвени.

Ти си, драга,
заљубљена у себе
и никад ме ни волела ниси.
Ти си само,
од свог заноса охола,
љубав заменила за срећу,
сејања бола.

Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
А ја бих ипак,
мог лика да се сетиш
и бар на трен,
сазнаш како је леп,
а пролазан,
мирис сећања.

© Љубодраг Обрадовић