ЛУТАЛИ СМО ДУГО

Лутали смо дуго,
перонима среће.
И држали се за руке,
а гледали друго,
можда црње цвеће.
И слатке нам биле муке.

Љубав на силу,
хтели смо за нас,
али гром нас отера даље.
Ја спазих вилу,
ти твога пса,
па сад, нико се не каје.

Збогом, најдража љубавнице.
Збогом, а рај смо открили.
Збогом, а певале нам птице...
Jош збогом и срећу смо убили.

Збогом, а шетали ми прсти,
пејзажима твог тела.
Збогом, а осећао сам
како дрхтиш млада
и за мене врела.

Збогом...
Мирно пођи сад...
Далека чека те зора,
и нова задовољства нуди град.
Ако дотакнеш дно понора,
ако ти све потону лађе,
дубоко у срцу знаћеш,
да ја још увек чекам,
моја душа с тобом,
спокој да пронађе.

© Љубодраг Обрадовић