foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

САДРЖАЈ САЈТА

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА


Ово је избор неких мојих песама за Вас! Изабрао сам моје песме које говорим ја, а ту су и моје песме које су комоновали, певају и говоре моји пријатељи. Као прву и последњу Вам представљам нову композиција ЈА ВАМА ПЕВАМ коју сам  написао ја, Љубодраг Обрадовић, а компоновао је и пева Миле Ђурић.


ПРЕСЛУШАЈТЕ МОЈУ ПОЕЗИЈУ

Уживајте!

ЈА БИХ ТЕБЕ…

Ја бих тебе
одвео у парк,
да седимо и гледамо
како лишће опада
и будемо сами,
све док задњи лист
не слети на плочнике града.

 

Ту, у парку том,
један лист је пао
и нашао дом.
А ти, ти ниси знао,
да на њему пише,
не волим те више.

Ја бих тебе,
волео ко ниједну,
и шта обећати више,
док стојим,
под прозором твојим,
а сву ноћ,
пада неки ситни снег
и крв се леди
у жилама мојим.

Ту, на углу том,
први снег је пао
и нашао дом.
А ти, ти ниси знао,
да на њему пише,
не волим те више.

Да, дошла је зима,
а пролеће изгледа
никад неће доћи,
да живот поклони свему
и мени донесе тебе,
ко гранама лишће.

Ту, на тргу том,
један сат је стао
и не куца сад.
А ти и данас не знаш,
љубав једном прође,
не враћа се никад.

© Љубодраг Обрадовић

ЗВУК ВИОЛИНЕ

Звук виолине из новог апарата
и мириси поветарца, буде сету.
Звече шерпе на старом путу,
птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.

Разигра се носталгија,
филм се рaзвије.
На белим кобилама,
долазе смеле клинке.
Осмехе и слатке речи доносе.

Волео сам увек супротности:
шетње по киши, мраз,
бекство са капија…
Сад вино прија,
ко смешна и сурова стварност.

Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Звечи тишина.
Твоје усне другог љубе,
моје срце на другу мисли…

Ноћ је, певају славуји.
Пише се црно, дечаку пијаном.
Кораци испод стрехе,
твоји кораци у крађу крећу.
Искусни принц и виолина.
Немоћно дрхтим.

Бес кључа на реалност света,
ноћ је јунска, липа цвета
и шерпе по путу вуку деца.
Песме вену од жеља,
грешне мисли троше тело.
Биће весеља,
чим пожелим спас у промени.
Биће радости,
кад заборавим гадости
и у бекство кренем.

Звук виолине кишу разгони.
Све истине кад ти поклоним,
бићу празан и волећу тај пораз.

Звук виолине уморне одмара.

Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Твоје усне другог љубе…
Птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.
Бес кључа на реалност света,
ноћ је јунска, липа цвета
и шерпе по путу вуку деца…

© Љубодраг Обрадовић