ПТИЦА БЕЗ КРИЛА

Златно-жути листови,
помешани са зеленим,
ветар неосетно пири…
По неки лист увео,
окрене се трипут у ваздуху,
па се придружи онима,
који су ту од јуче…
И у друштву се умири.

Птица једна мала,
на сунцу јесењем
пред јесен ону праву,
некако тужно покреће крилца,
питајући се да ли ће је неко
у пролеће видети здраву.

Та, хладна зима долази,
када царују снег,
мраз и северац…
И сви беже, траже
свој кутак, топли дом,
а она не зна свог лета правац!

Помислих:
*О, птицо мала,
како си слична мени…
Немаш више своју љубав,
немаш више свој дом.*

Али птица одлете
и мисли несташе…
Сунце бледо, без сјаја,
намигну сетно,
са надом да васиону пали
и зађе неосетно…
А моју душу
дах туге преплави…

Да, ја сам сам…
Тебе више нема…
Птица сам без крила,
а за лет се спремам!

© Љубодраг Обрадовић