ТИШИНА ЈЕ НОЋАС ЗАНОС

Мириси багремова пале ноћас све наде.
Младић се један заљубио страсно
и док се сета из срца неосетно краде,
корача улицом и пева гласно.

Други је одвео малу у прву шетњу.
Покошено сено и жабе што крекећу.
Осетио је душу летњу
у свом длану и задрхтао "успећу".

Одмотало се једно вече,
закаснио љубавник грешан
и сад док му се иза леђа смеше,
он и не схвата да и јесте смешан.

Мир моје пусте собе,
урличе химне, патњу, ништавило.
Оно што хоћу, глупе су оде,
сво проклетство на моја леђа се свило.

Основ је жена, идеал бесан,
нека посестрима из моје маште.
Корачам. Живот је тесан,
отпрхнуле су већ задње ласте.

Немоћ да скраси руке,
не, то никако.
Боље су уз пркос светске муке,
кад се бориш све је лако.

Тишина је ноћас занос,
багремови утеха последња.
И чини се да нико никог не вуче за нос
и да је смех и заседа и редња.

Младић се један заљубио страсно.
Други је дечко одвео малу у прву шетњу.
Њима је ноћас све постало јасно
и брига их за било какву претњу.

А живот прети,
обиља су извор бола.
Док се савест мрава сети,
доћи ће се до ивице стола.

Ипак, немоћ да скрсти руке не сме.
Пробијање главом мирисе одбаца.
Жене нису криве ни за шта,
криво је миловање што преде маца.

© Љубодраг Обрадовић