У Музеју вина и Виноградарства у Александровцу 15.11.2012. године одржан је програм под називом *КАРАИКАТУРА, АФОРИЗАМ И ВИНО, СЛАЖУ СЕ ФИНО* који је осмислио Гвозден Ђолић, директор Музеја. Наравно, Културни центар Крушевац је у оквиру свог настојања да ЗЛАТНA КЦИГA светли и изван Крушевца, подржао настојање и жељу Музеја вина и виноградарства да у свом непоновљивом уметничком кутку прикаже стваралаштво карикатуристе Горана Ћеличанина из Варварина и афористичара Јована Арсића Јовче из Бобота. Оно што поред жупског поднебља спаја ова два врсна ствараоца је свакако и поменути Међународни фестивал хумора и сатире ЗЛАТНА КАЦИГА (који ће се по 21 пут одржати 1 априла 2013 године у Крушевцу), на коме обоје активно учествују .

Горан Ћеличанин, Вељко Стамболија, Јован Арсић Јовче, Ивко Михајловић

Љубодраг Обрадовић
ЈОВЧЕ
Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити...
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?
Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта ради.
Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји дамарима,
и нико не може да му је однесе.
Мирише Јовче мирисе живота,
који брежуљцима струје...
И зна вечна је то лепота,
коју зрикавац испевљује.
Јовче узбере свој грозд,
кола крцкају препуна...
Жупом запева дрозд,
док сија вечерња луна.
Јовче тад у комину ускочи,
да вино из грожђа потече.
И док се живот ко на сламку точи,
срећа и спокој ко дукати звече.
Може Јовче снове снити,
може и своје вино попити
и жаоком срж проблема погодити...
Али стварност неће променити!
© Љубодраг Обрадовић

Гвозден Ћолић
Горан Ћеличанин, Вељко Стамболија, Јован Арсић Јовче, Ивко Михајловић
Љубодраг Обрадовић
ЈОВЧЕ
Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити...
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?
Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта ради.
Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји дамарима,
и нико не може да му је однесе.
Мирише Јовче мирисе живота,
који брежуљцима струје...
И зна вечна је то лепота,
коју зрикавац испевљује.
Јовче узбере свој грозд,
кола крцкају препуна...
Жупом запева дрозд,
док сија вечерња луна.
Јовче тад у комину ускочи,
да вино из грожђа потече.
И док се живот ко на сламку точи,
срећа и спокој ко дукати звече.
Може Јовче снове снити,
може и своје вино попити
и жаоком срж проблема погодити...
Али стварност неће променити!
© Љубодраг Обрадовић
Гвозден Ћолић