Рат: милиони угашених живота, милиони срушених маштања, безброј гладних, море проливених суза, а тек колико сломљених љубави, колико деце без очева, колико људи без слободе... А зашто, због чега? Нема разлога, нема повода, а ипак рат!  Један човек луд? И сви луди, шта ли? Лудило се напросто увуче у све људе. Војници убијају зато што су јачи! Убијени су луди, јер се не боре! Своје тело износе мецима на удар, а да не знају зашто то чине. Чини им се, жртвују се за живот своје деце, а није тако. Гину узалуд, узалуд! Пушку у руке, па у шуму! Срби, хајдуци су ваши преци. Осветлите им образ!

"Осветићу дечји плач, Убићу хиљаде Немаца, милионе Бугара, бар у мислима ћу их згромити... Хајдуци, мирно спавајте, земља Вам лака, добили сте наследника. Неће пасти Србија. Не сме! " Мота се Маринку главом.

Иде друга колона, споро кроз ноћ. Иду борци, уморни су, али ноге их носе. И Маринко у колони! Изненада ветар запева. Песма долете до ушију бораца и уморна грла запеваше с ветром. Цела колона живну и Ниш одједном поста ближи, пут лакши и судбина боља. Магла, нападнута оштрим фијуцима изненада јаких гласова, уступи место заносној песми која јача вољу.

Ој Србијо, наша дико,
неће те прегазити нико!
Долине и планине,
јечаће од плотуна топова.
Бориће се земља цела!
Отераћемо све туђине,
ниси нас узалуд волела.
Сваки камен замље ове,
на одбрану сад нас зове,
свака стопа за децу је нашу
не дамо је никад освајачу.
Ој Србијо, наша дико,
неће те прегазити нико!