^На врх

foto1 foto2 foto3 foto4 foto5


Оригинално песничко стваралаштво...

Сарадња са Књижевним клубовима...

Издавачка делатност...

Ширење поезије...

Дружење песника...

Get Adobe Flash player
ИДЕМО У БОЈ - 9.

Војници, који су се одазвали на позив за мобилизацију, добише оружје још истог дана, заједно са наредбом да крену ка Бугарској граници на претпостављени фронт. Маринко то прими с нелагодом, али охрабри га тежина добро познате пушке. Осети се некако сигуран! Нико му ништа не може. Проблем је само што немамо довољно муниције. Умири га Бора, који му исприча разговор између капетана и поручниковог кураира. Наиме потребне количине муниције, по плану, добиће у Нишу.

Тачно  у 12:00 сати, сунце прокрчи пут рушевине авионима рањених облака и провири, прво стидљиво, па онда привучено ужасом разарања и смрти, изрони цело и окупа град новом надом. "Бог је уз нас", помислише војници - њих 120, сврстани у 2 колоне у пространом дворишту. "Ево шаље нам сунце! Можда шаље и њима? Не, ово је наше сунце, за нас се рађа, нас да води у нови живот." Пуна наде и сигурна у себе, колона полако крену низ брежуљк, смрзнутим путем, између мразом ољуштених стабала. Школа оста, празна и тиха, окупана  мирисима дима и алкохола, да чека децу, своје ђаке, сунце да јој врате, учионоце проветре и свежином испуне сводове и донесу, ону свечану атмосверу, пуну дечје граје.

Колона кривуда у даљини црна, тоне нестварно у маглу, јер је сунце, несрећно због указаног призора, побегло са бојишта, да не гледа сву сраноту и бестидност моћних, над немоћнима. Колона кривуда, старим стазама, које су вредни ратари, журећу на рад у долину, данима табанали и добро угазили. Колана потања, искричаво-сабласна и пробија лед магле ка граду Крушевцу. Чује се нема песма од уплашених погледа сељака, којима сузе у уморним очима гасе задњу наду у победу. Колона се удави у магли. Последњи човек - тачка, стопи се у сивило сумора у алеји од изгребаних и поцепаних стабала, којима ратни вихор, поцепао столети ред и поредак, поцепао мир. У позадини оста село, Капиџија, авенија људских душа, да лепрша на априлском мразу, немоћна за било шта друго. Осташе, стари и деца, сви немоћни за отпор, за пркос. Осташе да живе од месечевих бајки и сања у рану зору, кад се на сат пада у заборав и кратко одмор, који доноси лажну будућност без рата!

Песма исцепа ваздух и натера га да рушевинама одузме дим и прашину и успава их изнад глава измешаних људи на плочнику. Киша их врати натраг на земљу. Колона бораца, уморна од усиљеног марша од Капиџије до Крушевца, пролази немо, кроз нему гомилу људи и бучне јауке и вапаје рањених, који запомажу из рушевина. У центру града, пред спомеником Косовским јунацима, војници стадоше у ставу мирно, поскидаше шајкаче и сами се себи заклеше да ће до задњег метка бранити земљу!

Jom Webplayer - Search

МОЈА ПЕСМА

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player