^На врх

foto1 foto2 foto3 foto4 foto5


Оригинално песничко стваралаштво...

Сарадња са Књижевним клубовима...

Издавачка делатност...

Ширење поезије...

Дружење песника...

Get Adobe Flash player
П
ОЛАЗАК У РАТ - 3.

Сласт му прену мозак, дрхтавица отвори очи у стварност, . Он се трже крај постеље. "Шта чекам", помисли. И пође да је ломи, да сади. Можда ће нешто израсти. Софија га дочека као њива, топла и свесна. Извежбаним покретима одбаци непотребно са ње и њега. Обоје засијаше наги, преломљени као сенке у пољупцу што живот значи. Кревет задрхта. Маринкове хладне руке, почеше да се греју на њеним дојкама. Она рашири ноге, високо у зраку и отвори се за његове налете, што двоје спајају у једно. Продире у њу, прво полако, уживајући, а онда нагло у дубину. "То, то... Дубље, ох дубље" јеца. Зноји се од сласти. Примила га дубоко, укљештила између ногу и не пушта. Кревет шкрипи! Ломи га, ломи и он њу. Ломи и ужива. Крв би да прокључа, потпаљена жаром задњег спајања, пред пут у незвесност рата. Постеља му мека, њено помамно тело. Дојке бујне, а чврсте, нестају му у рукама. Руке се греју. Стомак складна линија. "Као да није родила, иако ради напорно, за мене је очувана". Кревет дрхти, само што не пукне. Грч их опусти. Одлетеше у рајске висине у истом трену. Остаде у њој, дуго, дуго с уживањем. Предахну на кратко, па започе поново да открива зору. Баш је топла, врела. Дојке јој набрекле и црвене. А кукови податни, меша заносно. Љуби јој сваки део тела. Гризе јој црвенило јабука зрелих и сочних. Продире опет у зору, опет нову непознату... Она се измигољи на кратко и окрену му леђа. Полулопте заблисташе као да су од седефа. Он се промешкољи мало и утера јој га поново, до јаја. Она јаукну "То, то... Само тако" и замеша куковима, мека и податна. Само за њега. Сад и можда никад више... Обоје убрзаше. Опусти их грч... Леже на леђима, знојави од страсти љубавне... Она преде... "Дођи још једном, ко зна кад ћемо опет". А бедра топла, влажна, раширена... Део себе преточи у снагу тог уласка у нову зору, па се вину ниско изнад тела ка дојкама... Једну стеже да се прихвати зубима, другу милује руком, а она га опет понесе у свет својих тајни...

После, Маринко устаде и препорођен поче да се обалачи. Навуче чакшире сукнене, обу опанке пуне плеве од сена... Обуче и капут, такође сукнени, закопча га, а поглед никако да одвоји од Софијиног тела, његове постеље до малочас, што се диже и спушта све спорије, освежено ваздухом који полако гаси врелину крви у набреклим жилама. "За десетак дана други ће ме заменити", проће му кроз главу."И ако ће... Види само каква је. Расна. Многи ће се отимати. Већину ће сломити, баш ко мене. Нека је"...

"Маринко! Хеј Маринко" прену га глас са капије, слаб од проласка кроз маглу и стакло. Узе, журећи, шајкачу, покри Софијино наго тело чаршавом и пође на капију, ка другу из села, који га тамо чека да пођу у рат... "Софија је лепо име, исто као и она, баш јој одговара" помисли и пође. Кратко се задржа у кујни. Пољуби сина, ћерку и мајку и прошапта: "Довиђења Нано,  довиђења Марија, довиђења Илија" и продужи напоље у маглу и неизвесност. На прагу се окрену и погледа још једном, тако драга му лица. "Не, они не спавају, они плачу", помисли. "Сузе, видим сузе"... Побеже нагло, залупивши врата мразу пред носом. У соби оста  део њега, а он безвољно пође другу, корак ближе рату, можда и смрти.

"Де си досад" пита га тихо друг и сам тужан. "Није те ваљда жена спетљала"? Бора Кнежевић, мало нижи од Маринка, а исто тако набијен и снажан, увек жели да је весео, па и сад, али му то баш и не полази за руком. Један је од малобројних пријатеља, чије је срце, увек ћутљиви Маринко, успео да освоји својом добротом и ненаметљивим понашањем. "Па јесте, био сам код жене", промрмља Маринко пријатељу на уво, бојећи се ваљда да магла не чује и неком исприча. "Све ме страх, ти ниси бежао, од себе самог, жени". Бора га потапша по рамену и они загрљени, као некад код оваца, пођоше у маглу.

***

Следи... КАПИЏИЈА - 4.
 

Jom Webplayer - Search

МОЈА ПЕСМА

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player