^На врх

foto1 foto2 foto3 foto4 foto5


Оригинално песничко стваралаштво...

Сарадња са Књижевним клубовима...

Издавачка делатност...

Ширење поезије...

Дружење песника...

Get Adobe Flash player

All Video Share - Player

ЗАРОБЉЕНИШТВО - 15.

Сво дрвеће је младо, али земља је стара... И дође јесен да је расплаче... И дође зима, па грудва жали сама себе и прошлост бујну, која се никад вратити неће...Сав живот је прошао на њој, од ћелије до човека. Многе врсте су остале без потомства и изумрле. Сад је дошао ред на човека. Да сам истреби и уништи и себе и ћелију... И земљу, да се не мичи одгајањем свог рушиоца...

проклињу сурову стварност и мисле, узалуд надајући се, да је све само сан. Маринко кори руку, зверски је стежући. Она је убила  неколико добрих људи. Она је крива за таман поток из пререзаних грла. Она, која не слуша мозак, већ сама ослобађа гнев, неправдом нагомилан у телу. А тело је велики кондезатор. Највећи од до сада Веслају мисли - огромна весла и гоне мозак - лађу, да плови даље од стварности, која је сувише мрачна од блата из пробушених вена "веселих" сељака које нико неће жалити, јер нико неће ни знати да је 8 април донео стотине сирочића да се завлаче мод мајчину сукњу и траже хлеб, жалећи за оцем кога нису ни запамтили. Очи беже у страну, цокула меша мозак и блато. Немац хладно напредује. Бора се згрози, Маринко пребледе. Камен засече маглу и поломи се на шлему, уз прасак. Аутомати зацрвенеше нове душе у рај. Борци "браниоци"познатих. А бес се скупља од првих дана живота, кад дете плаче што никог нема да му промени мокре пелене, па све до вике и батина од оца, што млади чобанин није добро сачувао мало стадо, па комшија хоће да наплати штету. А надничење је турбина за бес, сваки дан рада код богатог комшије је и дан раста беса у олово срца. И на крају - рат! Генератор са страшним напоном... И акумулатор прсне. Тек малопре је рука, несвесно и неконтролисано дограбила камен и тиме покренула машину спремну да убија. Родила душевна самоћа вука, игру да започне у тами магле набујале. Вечиту игру скривања и опстанка да продужи. Започели су је вукови - да је продужи човек - вук! Родила самоћа самоћу, усадила је у подсвест, негде на сударну раскрсницу размишљања. Прва мисао која дође, свака мисао која почне да мучи мозак својим растом до смрти, зове у бекство, нудећи рајске тренутке у кулама магле. Човек има среће и мислећи на себе и фатаморганасту безбедност у самоћи, ипак урликне на вука.

Маринко зна: "Спас је у бекству. Бекство је самоћа, а самоћа је магла. Значи спаса нема! Нестваран и нестабилан је као и магла. Гине на јачем сунцу. Спас бежи у рај, покошен митрљезом другарства... И онда смрт."
 
Крик уплаши Немца. Задрхташе прсти на обарачу аутомата и севнуше нове муње на незаштићене грешнике - згрешили су, родивши се. Онда громови, као неизбежна пратња свог весника - муње, означише нова уживања у пределима раја, на измаштаној планети. Вук се уплаш и побеже. Раскрсница оста пуста! Маринко се помири са судбином и магласту шансу за бекство, истопи топлина суза престрављених очију друга му Боре. Наизменично крвава колона построји се за покрет, безвољни, ка Нишу, испред тенкова, који журе да газе топле и мекане пејзаше туђе земље.

Месец, када нема звезда, сабласан је. Ноћ, без мрака, то је дан. Околина сија нова, светла, обасјана пламеном логорски ватри. Ноћ је. Месец сабласан, ватре догоревају, на за њих, ограђеном  простору. Испод месеца, у хладу багрема, седе заточеници око ватре, поређани у круг. Чекају дан. Ћутећи чекају. А у души битка. Мозак издељен на две реке, напет као струна, кад за мамац загризе повећа риба. Бујица једног од потока, носи у бекство, док још постоје услови, а стихија  реке котрља стабло, ток мисли,  низводно у мирне воде равнодушности. Биће, шта мора да буде! Зашто да се секам кад ништа не могу променити, помисли несвесно сваки од бораца и река  прогута поток, мозак се умири, а мисли, као усковитлана прашина, полако падоше и поклопи их камен...

 

МОЈА ПЕСМА

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player