Славко Пршић - ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

ЖЕНИДБА КРАЉА АЛЕКСАНДРА

Напред је речено да је двадесет-годишње робијање радикала, после само две године издржане робије, прекинуто због женидбе краља Александра и њиховог помиловања тим поводом.

Чврста и јака влада др. Владимира Ђорђевића, са добро поседнутом Србијом уз помоћ њених општина и преседника *ма тешких руку и чакшира*, донела је одлуку да се краљ ожени јер је имао 24 године. За овај циљ влада је послала у Берлин краљевог оца Милана да уговори са Немачким царем просидбу његове сестре и све утаначи да ово пријатељство буде остварено, јер су влада и краљ водили Аустро-Немачку политику. Али краљ син овако нешто није хтео. Остављен разводом без оца и мајке, још као дечак пао је у руке  лукаве и сувише веште дворске даме, удовице рударског инжињера машина, по имену Драга Машин, која је од њега била старија 14 година. Она га је неговала, помагала му да се облачи, свлачи, постељу му намештала, па јој је и краљица мајка из француског Бијарица *где је као распуштеница живела*, често писала и молила је да јој чува дете. Године су пролазиле, дечко је растао, а она свему вешта и полно га је на себе намамила и толико га у томе занела да је мислио да је она његова срећа, његов живот и сво благо на овом свету. Он је обећао да ће се њом оженити јер без ње нема друге животне среће. Чим је отац прешао Саву, на путу за Берлин, он је појединачно позвао ка себи у двор све министре и сваком понаособ рекао да само њему своју тајну поверава, само њему, а он не сме ником другом да је открије. А та тајна је била да ће се оженити удовицом Драгом Машин. Од министара је тражио помоћ и да му се поново закуну на верност на припремљено јеванђеље, икону и свећу. Сви су министри одбили да му у овој лудости помогну, рекавши да је његов отац, краљ Милан, већ  у Берлину да му запроси Девојку.

Кад је ред дошао на министра унутрашњих дела Ђорђа Генчића и кад је краљ и њему ово поверио и тражио помоћ и заклетву, Генчић је оштро реаговао вичући: *Зар да будем толико луд да своме краљу помогнем да се ожени удовицом и највећом проститутком у Београду, са којом је имао сношај и твој отац, краљ Милан, неки богати Француз који је нарочито за то из Париза долазио у Београд, затим млађи и старији, физички привлачни људи из Београда који су имали дубоке и пуне џепове, па и ја Ваш министар*. Краљ је саслушао излагање министра Генчића и рекао му: *Ви ћете ми зато на Теразијама на диреку о конопцу *, на шта је Генчић одбрусио краљу: *Одох ја да ту курву пронађем и протерам из Србије*.

Краљ се овоме од Генчића надао и како се удовица у том тренутку налазила код своје млађе сестре Кристине, удате за неког банкарског чиновника, са чијом је кућом краљ имао телефонску везу, он је одмах телефонирао Кристини да се Драга добро сакрије у коју просту кућу, јер ће полиција да је тражи, ухвати и протера.

ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ

Људи, које су председници, као своје поверљиве за ове шпијунске послове, ангажовали, о свему су поверљиво извештавали преседнике, а ови среске начелнике, који су лично водили поверљиву књигу, у коју су бележили шта и ко од преседника општина реферише. Под фирмом јавне безбедности формирана је потајна служба од добро наоружаних људи у коју су узимани опробани, вешти и поверљиви људи, као и старосрбијанци и Македонци побегли од Турских зулума. Све њих је примао, плаћао и отпуштао срез. Ови наоружани људи са реденицима брзометних пушчаних метака око појаса и преко груди, су крстарили сеоским путевима и ван путева, воћнацима и осталим теренима у близини кућа и својом појавом како дању, тако и ноћу, задавали страх народу, тако да је свако ишао погнуте главе и држао језик за зубима. Ови су потајници имали и задатак да чувају личну и имовинску безбедностпредседника општина, да их на путу прате и стално буду на расположењу. Ове мере сам лично видео на примеру преседника општине Треботин Милана Лукића. Све ове строге мере безбедности су заведене после атентата на краља Милана на светог Јована Игритеља по старом календару 24. јуна 1898. године.

Краљ Милан је прекршио абдикацијом свечано дату писмену обавезу да се неће враћати у Србију и Београд и поново дошао и постао командант активне војске. Лично сам као каплар градског артиљериског пука у Нишу, при служењу војничког кадра 1904. године и 1905. године, а радећи у штабу пука као писар у архиви видео његове потписе на актима активне војске. Та акта су била оверена штамбиљом " КОМАНДА АКТИВНЕ ВОЈСКЕ " , а у потпису је стајало " Командант Милан ".

Све што се памти лако се и заборавља. Зато је увек боље да се запише и тако отргне од заборава... Ево записа како смо некад давно изградили мост у Треботину у Горњој мали...

Одувек су људи тежили да средину у којој живе унапреде и изграде и тако живот учине подношљивим, односно лепшим и удобнијим. А премостити две обале реке одувек је био изазов коме се није могло одолети. Тако су и мештани села Тработина Горње и Доње мале једне давне године(1960 и неке??) у двадесетом веку, кад се за то указала прилика, односно кад су добили подршку из Општине Крушевац, одлучили да уместо старе дрвене ћуприје у Треботину у Горњој мали на реци Пепељуши - која се тада у већини ондашњих мапа звала Треботинска река, изграде савремени бетонски мост који се и дан данас користи. На челу Месне заједнице тада је био Милан Обрадовић из Треботина, па је самим тим предводио све активности на изградњи моста. Молим све савременике тог догађаја да информације и фотографије о том догађају које имају и знају проследе лично мени или на мејл Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. ради комлетирања чињеница о поменутом догађају...  Чланак приредио Љубодраг Обрадовић, а фотографије уступила Љубица Обрадовић - супруга Милана Обрадовића.

Славко Пршић - ТРЕБОТИН И СРБИЈА, изводи из историје

УВОД

Као дугогодишњи општински службеник, писар, деловођа, благајник и преседник, коме радни стаж укупно износи 47 година и неколико месеци, а који је ушао у 86-ту годину живота, имајући у виду околност да сам у млађим годинама имао жудњу  да што више сазнам о историји напаћеног српског народа и историји, култури, материјалном и моралном стању Треботина, сматрам да је право време да се моја сазнања забележе и оставе потомству у наслеђе.

Село Треботин, је старовремено село, још из доба Немањића и Цар Лазаревог доба. Како се у то време звало нема писаних података, а име Треботин је настало у доба кад је сво становништво насеља, сво старо и младо, мушко и женско, поморила куга. Спасло се у последњем тренутку нешто мушке и женске омладине, бекством до Копаоника, где и дан данас у Ракљи и Кривој реци има домова из фамилије писца ових редова који носе старо презиме Пршић, које су бекством уз спасавање свог голог живота, успели да спасу.  Потомци ових Људи наврате понекад код нас Пршића у Треботин и буду лепо примљени.

Старо насеље, кугом истребљено, после повратка староседеоца који су се спасли,прекрштено је новим именом Треботин. У њему данас има око 120 домова из породица староседеоца, али има и досељених фамилија: Симићи из Церове, Тодосијевићи и Вучковићи из Пепељевца, Урошевићи, Кованџићи и Маринковићи из Доњег Ступња, Милосављевићи и Вучићи из Мачковца, Милановићи и Тодоровићи из Јабланице  из којих је настало око 70 домова.

Пут Крушевац - Александровац изграђиван је више година. Рад је отпочео пред погибију кнеза Михаила, а трасирао га је млади инжињер Никола Пашић, доцније политичар, државник и вођа радикалне странке. После погибије последњег Обреновића, Краља Александра и доласком на престо Петра Карађорђевића, рођеног унука Вожда Карађорђа, Никола Пашић је стално био преседник владе, па и у Балканским ратовима 1912 и 1913 године  са Турцима и Бугарима и у великом првом светском рату са Аустро-Маџарима, Немцима и опет Бугарима. Изградња пута по погибији кнеза Михаила, настављена је под намесништвом малолетног кнеза, доцније краља Милана, а завршена је пред крај рата са Турцима 1876. године.

Пре овог пута, Турски пут од Крушевца до Александровца , водио је простим Пепељевачким путем, стазом садашњег до куће покојног Драге званог Турчин. Ту је свраћао десно ка реци испод Сарићких кућа . На реци је била дрвена ћуприја, пролаз преко реке, а пут се настављао садашњим колским путем до *Липака*, па преко Трботинског *Плаца* до Врбничког *Липовца* и даље на *Јасење* за Александровац. Турци су овим путем путовали у великим коњским караванима, контролисали поседнуту земљу и народ и истовремено вршили превоз робе. Зими, кад би вејавице завејале пут, Турци би свраћали у најближе село, чији би кнез организовао смештај путника и коња, а сеоски мушкарци би лопатама разгртали пут како би Турци наставили путовање.

Оваквим свраћањем у село, Турци су у Треботин пренели из Азије страшну заразу *кугу* која поморила и истребила становништво. О томе је мени пре 80 година причала стара баба, чувена Пауна, мајка мога оца мајке из Глободера, која је живела 120 година. Било је у време овог страшног помора случајева да увече цела породица потпуно здраво вечера, полега да спава, а преко ноћи сви помру, тако да ујутру нема никог живог да врата отвори. Народ је онда ову болест звао *Чума* и замишљао је као стару дроњаву бабетину која ноћу или дању невидљиво дође и подави сву чељад.