Да се вратимо на општину и њено писмено особље, да ли га је и какво имала. У почетку при формирању општина, писменог особља није било. Преседници, кметови и одборници, окупљали су се у згради коју су образовали за општину и ту се договарали шта и како да раде и сви су се служили рабошима за сваки разрез и наплату, у чему су се изучили и врло вешти били. Грађанству у ма каквим споровима судили су усмено, а за кривице и непослушност казне су биле батињање, са тим да је селски кмет кажњавао са 5 удараца, преседник са 10 удараца, а срески капетан са 25 удараца. Нико није смео да се противи овој казни, јер ко не би по заповести кмета или преседника легао да добије 5 или 10 удараца, био би пријављен среском капетану, затим би дошао срески коњаник и отерао га у срез, где би добио 25 удараца.

Строго је било, али до врхунца ред и у сваком погледу добра послушност. Било ми је 20 година када ми је о овим казнама причао покојни Пера Анђелковић из Треботина, који је у оно доба био општински служитељ. Тада је преседник општине био покојни Јевтимије Милошевић из Жабара, отац покојногРанђела, а деда покојног Дене Милошевића, бившег механџије у својој механи у Врбници. Овај Јефтимије је од пређашњих, као и будућих преседника, најстрожији био и готово редовно по реферату селских кметова, сваког дана наређивао да се неко батинује, а њедељом и државним празником и по више њих. За ово ударање у општини је увек имало по десетак дренових прутова, дебљине човечјег, на руци, кажипрста. Преседник је млађим људима наређивао да оду у страну и да одсеку неколико добрих дренових прутова и донесу их у општину. То су чинили и селски кметови.

Славко Пршић - ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

СМРТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

У предњем излагању унесено је много речи и заузето доста простора, али све што је изнесено у међусобној је вези и изостављање детаља условило би празнину, па сам мислио да је потребно овако шире разрадити поменуту тему.

Треба нешто рећи и шта је било са краљем Александром Обреновићем и шта му је донела ова његова несрећна женидба.

Отац му, краљ Милан, умно сломљен овим скандалом, умро је у Бечу и сахрањен у манастиру Крушедол у Срему. Либерали, а нарочито бивши министар унутрашњих дела, коме је краљ запретио да ће о конопцу висити, имао је виноград и у њему вилу у Раковици где је становао и као вешт полицајац, а до сржи љут на краља за лудост коју је учинио и због које су они либерали, изгубили власт, отпочео је да врбује млађе официре. Убеђивао их је прекором: коме служе, ко им је врховни командант, о државним светковинама при пријему на двору и на баловима чију руку љубе, удовици Драги која је као највећа проститутка постала краљица на срамоту и жалост Србије и целог Српства где год да га има, да подносе највећа понижења која им намећу Драгина браћа, краљеви шураци млади официри Никола и Никодије Луњевићи, који су као нижи чинови, поручник и потпоручник толико осилили да их поздрављају генерали, пуковници и остали виши официри.

Оваква је струја коју је развио Генчић је захватила многе официре, не само у Београду, већ у свим градовима Србије, па и у Крушевцу у пуку *Цар Лазар* и завера велика је створена.

Официри завереници, сатали су се увече 28 маја по старом календару 1903. године у официрском дому у Београду и седели, разговарали и по нешто пијуцкали, док су им из унутрашњости стизали познати и позвани другови, међу којима су из Крушевца били два капетана: Милан Петровић и Ферд Ковачевић. У дому је било и официра који нису били завереници, но кад је превалило пола ноћи, они су отишли јер су сутра моралина службу. Завереници су остали и кад је прошао један сат иза поноћи, завереник ђенерал штабни, капетан Драгутин Димитријевић Апис, устао је са узвиком *Другови, ко хоће да живи нека умре, а ко хоће да мре нека живи, напред*.

Сви излећу на улицу, трчећим кораком до спољне гвоздене дворске капије, Пера Живковић као поручник, на служби као командир дворске страже, носи много кључева, не може брзо да погоди који кључ отвара капију. Кад је после јаког дрмања споља кључ пригодио и отворио капију, официри су тако јако гурнули капију да је крило трипут перу претурило. Официри су јурнули на спољна дворска врата која су јака и запета. Како нису могли да их отворе мином их разбијају и убијају дежурног ађутанта, потпуковника Мику Наумовића. Официри претражују по двору, али краља нема. Онда проналазе собу првог ађутанта Лазе Лазаревића, званог Лепи и наређују му да им покаже краљеву спаваћу собу. Он им показује, али постеља је уваљана а крља нема. Официри неређују Лази да им покаже тајно скровиште, он их води до добро замаскираних врата и виче *Величанство, величанство, траже Вас ваши официри*. Краљ изнутра пита *Могу ли рачунати на заклетву и верност мојих официра*. Одговарају му да не може, ломе врата на скровишту, упадају унутра, револвером убијају и сабљама секу краља и краљицу и измрцварене кроз прозор их са спрата бацају у двориште.

Славко Пршић - ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

ЖЕНИДБА КРАЉА АЛЕКСАНДРА

Напред је речено да је двадесет-годишње робијање радикала, после само две године издржане робије, прекинуто због женидбе краља Александра и њиховог помиловања тим поводом.

Чврста и јака влада др. Владимира Ђорђевића, са добро поседнутом Србијом уз помоћ њених општина и преседника *ма тешких руку и чакшира*, донела је одлуку да се краљ ожени јер је имао 24 године. За овај циљ влада је послала у Берлин краљевог оца Милана да уговори са Немачким царем просидбу његове сестре и све утаначи да ово пријатељство буде остварено, јер су влада и краљ водили Аустро-Немачку политику. Али краљ син овако нешто није хтео. Остављен разводом без оца и мајке, још као дечак пао је у руке  лукаве и сувише веште дворске даме, удовице рударског инжињера машина, по имену Драга Машин, која је од њега била старија 14 година. Она га је неговала, помагала му да се облачи, свлачи, постељу му намештала, па јој је и краљица мајка из француског Бијарица *где је као распуштеница живела*, често писала и молила је да јој чува дете. Године су пролазиле, дечко је растао, а она свему вешта и полно га је на себе намамила и толико га у томе занела да је мислио да је она његова срећа, његов живот и сво благо на овом свету. Он је обећао да ће се њом оженити јер без ње нема друге животне среће. Чим је отац прешао Саву, на путу за Берлин, он је појединачно позвао ка себи у двор све министре и сваком понаособ рекао да само њему своју тајну поверава, само њему, а он не сме ником другом да је открије. А та тајна је била да ће се оженити удовицом Драгом Машин. Од министара је тражио помоћ и да му се поново закуну на верност на припремљено јеванђеље, икону и свећу. Сви су министри одбили да му у овој лудости помогну, рекавши да је његов отац, краљ Милан, већ  у Берлину да му запроси Девојку.

Кад је ред дошао на министра унутрашњих дела Ђорђа Генчића и кад је краљ и њему ово поверио и тражио помоћ и заклетву, Генчић је оштро реаговао вичући: *Зар да будем толико луд да своме краљу помогнем да се ожени удовицом и највећом проститутком у Београду, са којом је имао сношај и твој отац, краљ Милан, неки богати Француз који је нарочито за то из Париза долазио у Београд, затим млађи и старији, физички привлачни људи из Београда који су имали дубоке и пуне џепове, па и ја Ваш министар*. Краљ је саслушао излагање министра Генчића и рекао му: *Ви ћете ми зато на Теразијама на диреку о конопцу *, на шта је Генчић одбрусио краљу: *Одох ја да ту курву пронађем и протерам из Србије*.

Краљ се овоме од Генчића надао и како се удовица у том тренутку налазила код своје млађе сестре Кристине, удате за неког банкарског чиновника, са чијом је кућом краљ имао телефонску везу, он је одмах телефонирао Кристини да се Драга добро сакрије у коју просту кућу, јер ће полиција да је тражи, ухвати и протера.

ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ

Људи, које су председници, као своје поверљиве за ове шпијунске послове, ангажовали, о свему су поверљиво извештавали преседнике, а ови среске начелнике, који су лично водили поверљиву књигу, у коју су бележили шта и ко од преседника општина реферише. Под фирмом јавне безбедности формирана је потајна служба од добро наоружаних људи у коју су узимани опробани, вешти и поверљиви људи, као и старосрбијанци и Македонци побегли од Турских зулума. Све њих је примао, плаћао и отпуштао срез. Ови наоружани људи са реденицима брзометних пушчаних метака око појаса и преко груди, су крстарили сеоским путевима и ван путева, воћнацима и осталим теренима у близини кућа и својом појавом како дању, тако и ноћу, задавали страх народу, тако да је свако ишао погнуте главе и држао језик за зубима. Ови су потајници имали и задатак да чувају личну и имовинску безбедностпредседника општина, да их на путу прате и стално буду на расположењу. Ове мере сам лично видео на примеру преседника општине Треботин Милана Лукића. Све ове строге мере безбедности су заведене после атентата на краља Милана на светог Јована Игритеља по старом календару 24. јуна 1898. године.

Краљ Милан је прекршио абдикацијом свечано дату писмену обавезу да се неће враћати у Србију и Београд и поново дошао и постао командант активне војске. Лично сам као каплар градског артиљериског пука у Нишу, при служењу војничког кадра 1904. године и 1905. године, а радећи у штабу пука као писар у архиви видео његове потписе на актима активне војске. Та акта су била оверена штамбиљом " КОМАНДА АКТИВНЕ ВОЈСКЕ " , а у потпису је стајало " Командант Милан ".