1885. године био је рат са Бугарском. Овај рат је Србију и српски народ осрамотио, а изазвао га је ондашњи млади кнез Милан Обреновић, који је војском напао Бугарску због присједињења источне Румелије, која је била под Турском управом, без претходног договора са Србијом. Овај рат је по све кобан и лакомислен. Кнез Милан је у Бугарску упао са војском сталног кадра и првог позива , људима до 30 година старости и кренуо право на Софију. Бугари су га дочекали на Сливници са целокупном својом војском у којој су чак били и старци без зуба од 70 година. Малу Српску војску су разбили, затим је јурили, из своје земље истерали, чак и Српски Пирот заузели. Тек пошто је овако поражен, Кнез Милан наређује мобилизацију војске другог и трећег позива, али доцкан, јер се умешала Русија, која је само пре 7 година, 1878. године, ослободила Бугарску од Турака после свог рата са Турцима. У том рату са Турцима, Русија је за прелаз из Румуније преко Дунува изгубила 200.000 војника који су се подавили у Дунаву у покушају прелаза, јер су Турци низ Дунав, на Бугарској обали поставили три реда топова, добијених од Енглеске и паљбом из њих потопили Руске лађе, чамце и скеле, којима је војска зашла у воде Дунава. Турци су се тада целом свету хвалили да Москва Дунав прећи не може.

Командант руске војске,чувени генерал Гурко, на своје тражење добија од Руске владе јаче и далекометније топове и поставља их низ Дунав на Румунској обали. Својом страховитим паљбом, тешким гранатама, уништио је и отерао Турске топове са Бугарске обале, лађама и војском прешао Дунав и са Турцима се тукао по Бугарској, где је и чувеног турског војсковођу Осман Пашу заробио и рањеног га спровео у Петровград на лечење.

ХИГИЈЕНА И ЖИВОТНИ СТАНДАРД

О поменутом питању не може се ништа добро говорити, а још мање писати, јер је пре 90, 80, па чак и пре 50 година, народ ових крајева врло рђаво живео и у погледу становања и исхране и одевања. Куће су су грађене на земљи са гредама, без или са веома мало камена који је укопаван у земљу, а над земљом камена није ни било, тако да је лети од киша, а зими од снега оваква кућа подгрежњавала од воде, тако да се од ватре која је ложена стварала запарштина, како дању, тако и ноћу. Ни код најбољих домаћина стаклених прозора и кревета за спавање није било, нити су дувари соба крчени кречом. За спавање је простиран на земљу навиљак сена, преко кога је стављана каква тежана поњава, у врху јастуци и на такву постељу би сва чељад полегала једно до другог. Домаћица жена или која снаја би их покрила губером и тако би сви у оној влажној запарштини сви преноћили. Ујутру, домаћица, кћер или снаха, кад се сва чељад дигне, скупи у ћошак собе онај навиљак сена, покрије га поњавом, одозго метне губере, при врху јастуке и тако преко дана у ћошку стоји до увече када ће се за спавање поново распрострети. Не кречењем собних дувара, олепљеним само земљом, створени су услови да се запате стенице, које преко дана у пукотинама дувара мирују, а увече када чељад поспавају , онда излазе и нападају спавајућу чељад, уједајући је и сишући крв где је најмекшена телу, нарочито под уши, вилице, под мишке, груди, свуда и кад се напију крви враћају се у пукотине дувара да предане до следеће ноћи. Од досаде и уједања човек или која жена преко ноћи устају, пале луч или малу лампу на гас и прилазе дувару и ове стенице пуне насисане човечје или дечје крви, тамане по дувару. Чинећи наизменично ово тамањење сваке ноћи, дувари преко целе зиме буду крвави, све до лета када ће их поново земљом премазати. Тако се народ од стеница много патио, али није било хемијских средстава за њихово уништавање.

КУЛТУРА И ШКОЛСТВО

Пре подигнуте школе у Великој Врбници, како у околини, тако и у Треботину, народ је углавном био неписмен и ретко, врло ретко, да је ко учио читати и писати у неком манастиру код калуђера. У Треботину таквог примера није било.

Немам података, када је саграђена школа у Великој Врбници, али знам да је црква саграђена 1821. године, а потом убрзо и школа. Црква је дала од свог плаца део за изградњу школе, која је изграђена сигурно пре 1830. године. У школи у Великој Врбници учили су ђаци из 16 села: Мачковац, Глободер, Голубовац, Лаћислед, Мрмош, Горњи и Доњи Ступањ, Себечевац, Дољане, Мешево, Церова, Лукавац, Пепељевац, Треботин са засеоком Жабаре, Мала и Велика Врбница. Све до старог Аћима Поповића, раније су били учитељи попови и то: отац, деда и стриц покојног старог поп Јосе. Врло је мало ђака било и они су уз црквене послове и ове ђаке учили. То ми је причао покојни Агатон Симић, мој таст из Треботина, који је умро 1925. године у 95 години живота, а школу је учио у Великој Врбници.

Иако је у учитељима била оскудица, ВеликоВрбничка школа је околини у 16 наведених села, дала доста доброписмених и знаменитих људи од којих ћу навести следеће: у Дољану Стојана и Милана Лукића, у Мешеву Ивана Гвозденовића и Вецу Ивића, у Церови Миладина Ђорђевића - оца покојног Љубисава Ђорђевића, у Пепељевцу поп Ивана Весића, доцнијег архимандрита Илариона - професора Призренске богословије за време Турске владавине и поп Душана Весића, у Лукавцу Бошка Мијајловића, у Мачковцу Здравка Ђокића, Агатона Вучића, Димитрија и братанца му Аврама-Авру Илчића(који бива у неколико махова преседник општине у Глободеру и народни посланик још од 1897. године), у Глободеру Мату Томића, у Треботину Вићентија Петровића, који је после другог рата са Турцима 1878. године (први је био 1876. године), био дуго година преседник Пиротског окружног суда, у Великој Врбници старог и честитог поп Јосу, његовог сина поп Леку и његових 5 синова - 5 попова: проту Радича, професора теолошког факултета у Београду Лалу, судију Зајечарског црквеног суда Рашу, попа Чукаричког Николу-Колу, Јосу и поп Љубу који је до цмрти службовао у цркви Врбничкој.